Dok je, slomljena fizičkim i mentalnim udarima, vapila da joj suprug ubrizga vazduh u venu i ugasi posljednji plamen energije od koje je nekada vrcala, sinulo joj je da su iskušenja tu da bi se spoznala ljubav, a ona ratnica protiv balkanskog primitivizma u čijem je epicentru biti bolestan - sramota.

"Superheroji ne postoje. Tako sam i ja samo krhka žena. U meni istovremeno egzistiraju dvije Isidore - snažna i lomljiva. Povremeno su fizičke muke bile takve, da sam zapomagala Nebojši da mi ušprica vazduh u venu. Potom bih se na ivici razuma molila Majci Božjoj, i snaga, volja i vjera bi se vratile. Ljudi se teško nose sa gripom ili zuboboljom, a zamislite četiri puta kancer u terminalnoj fazi.

Samo moji najbliži znaju kroz kakve sam strahote prošla i još prolazim. Da mi je neko rekao da sve ovo mogu da izdržim, mislila bih da je lud. Čovjek ne poznaje granice svoje snage. Slabi smo i sve što nam ostaje je da zavapimo dragom Bogu da nam da snage da izdržimo", kaže Isidora.

Onima koji su izgubili nadu ona je poručila da se čovjek koji se odrekne nade, odrekao se i života.

“Jedna čitateljka mi je napisala: Draga Isidora, ne znam zašto vaša duša četiri puta prolazi stradanja, ali znam da kad vas vidimo kako ne odustajete, mnogi od nas koji su izgubili nadu ponovo je dobiju", otkrila je spisateljica.