Prošlog ljeta svijet je obišla vijest da je tinejdžer iz Merilenda napravio revolucionarni test za rano otkrivanje raka pankreasa, pluća i jajnika. Kolumnista “Forbsa” želio je da bolje upozna 15-godišnjeg Džeka Andraku...
Novinar Džon Nosta se za razgovor sa Džekom dogovorio preko twittera – “To bi bilo super! Završavam sa školom u 2:15!” – rekao je srednjoškolac.
Kada si se zaintrigirao za nauku i posebno kada si počeo da proučavaš rak?
Vrlo rano sam pokazao sklonost ka nauci. Roditelji su rijetko mogli da mi odgovore na pitanja, ali su mi uvijek pomagali da do odgovora stignem sam. Tako da sam pravio hipoteze, a da nisam ni znao da se “bavim naukom”! Kancer me je zaintrigirao, posebno pankreasa, kada je bliski porodični prijatelj umro.
Istraživao sam i otkrio da svakog dana zbog raka pankreasa umre 100 ljudi i da, iako je rano otkrivanje ključno za preživljavanje, nema jeftinog, brzog i dovoljno preciznog testa. Mislio sam, mora da postoji bolji način.
Da li ljudi misle da je tvoja inovacija “manje bitna” zbog toga što si tako mlad?
Ne mislim da je tako – mislim da svako može da vidi da je to super ideja. Kada odlazim na naučne skupove, postoji suptilan “ejdžizam” prije nego što počnem da pričam, ali kada završim svoje izlaganje, svi me shvataju ozbiljno.
Zato je internet bitan – ljudi ne mogu da vide koliko imate godina i koje ste rase i ništa vas ne sprječava da razmenjujete informacije.
Kako si došao do ideje za test, da li je to bilo “iz vedra neba”?
Volim da čitam naučne časopise i da onda legnem ili prošetam i pustim da mi informacije legnu… Onda, sasvim iznenada dobijem ideju i “povežem tačke”.
Onda se vraćam čitanju i popunjavam praznine. Zbog ovog otkrića, puno vremena sam proveo učeći sve o nano-česticama i to još dok sam radio na prethodnim projektima.
Osjetio sam da karbonske nano-cijevi mogu da budu “super-heroji” među materijalima i želio sam da još radim s njima. Onda sam na času biologije slušao o anti-tijelima i odjednom to sam nekako povezao i zapitao se šta će se desiti ako nano-cijev izložim anti-tijelima proteina izloženog ćelijama raka pankreasa. Naravno, trebalo je još puno da se radi…
Kako su na tebe uticala silna odbijanja koja si doživio kada si htio da predstaviš svoj rad?
Slao sam mejlove brojnim profesorima koji žive u mojoj blizini i koji se bave rakom pankreasa. Nedelju za nedeljom dobijao sam mejlove u kojima odbijaju i da me saslušaju.
Počeo sam da očajavam… Onda, posle 199. odbijanja, dobio sam imejl od Dr Maitra sa “Džona Hopkinsa”, koji me je pozvao na sastanak. Srećom, bio sam baš spreman i njemu i postdiplomcu Dr Čenu puno dugujem.
Šta misliš o tome da ti je nauka “pomogla” da postaneš slavan?
I dalje sam jako iznenađen da ljudi znaju ko sam. Moj osnovni cilj je bio da napravim jednostavan i jeftin senzor koji će da detektuje rak pankreasa. Jako sam srećan da sam “poznat” upravo zbog primjene nauke.
Šta je sledeće?
Radim na novom projetku i ne ide lako za sada. Profesori me i dalje odbijaju i ne primaju u svoje laboratorije i kažu da ne znam dovoljno… Pretpostavljam da većina njih moj predlog nije ni pročitala i da odustaju čim vide “učenik srednje škole” na papiru. Upornost će da se isplati na kraju, uvjeren sam.
(Izvor:telegraf.rs)
