Što se samostalnosti tiče – kada dijete pokušava da uradi nešto samo se treba miješati onda kada to ugrožava njegovu ili nečiju sigurnost i zdravlje. U protivnom, dijete treba pustiti da radi sve samo, da griješi, pokušava, a kada dobije željeni rezultat treba ga pohvaliti. Naglasak se baca na to što je dijete uspjelo da to i to uradi samo. To je ključni moment u učenju samostalnosti.

Naravno praksa "nemiješanja roditelja" je posebno zgodna kada je dijete već upoznalo svijet oko sebe i nastoji da sve radi samo. Međutim, ima razne djece – ima djece koja sa deset godina strpljivo čekaju da im mama zakopča dugmad.

U tom slučaju moramo se obratiti drugačijim zakonima pedagogije, onima koji se svode na to da roditelj ne smije pod uticajem djetetovog "neću" odustati od svoje odluke.

Hoćeš da ideš napolje, ali nećeš da zakopčaš dugmad? Hoćeš da jedeš, ali nećeš da držiš kašiku? Hoćeš da ti guza bude čista, ali nećeš da je obrišeš? Šta da se radi, velike su šanse da ne izađeš napolje, da budeš gladan,da ti guza bude prljava.

To nije surovost već privikavanje djeteta na realan život, u kome sutra neće biti mnogo onih koji će u svakom času i bez pogovora njemu biti na raspolaganju.

Detinjarije.com