U Crnoj Gori prošle nedjelje je gostovala sa predstavom „Harold i Mod“ Beogradskog dramskog pozorišta, koju je sa kolegama odigrala na sceni Centra za kulturu u Tivtu. Na intervju za Pobjedu došla je u tivatski hotel „Pine“. Iako već u sedmoj deceniji života, odaje utisak svježine, osobene intelektualne snage, mudrosti i razboritosti. Prefinjenih manira, ljubazna i puna poštovanja prema novinarskoj profesiji, za čitaoce Pobjede govorila je o najnovijim ulogama, životu nekad i sad, dugogodišnjoj karijeri, ljudima, nevoljama i radostima kojima smo svjedočili posljednjih nekoliko decenija…

Kroz ulogu u predstavi „Harold i Mod“ Vi podsjećate ljude da s vremena na vrijeme zastanu i primijete život koji prolazi pored njih. Ipak, pisac ove drame u prvi plan stavlja odsustvo komunikacije među ljudima?

- Poruka ove predstave se pre svega odnosi na mlad svet. Zato je pisac Higins davnih godina uvideo taj problem nemogućnosti komunikacije, pre svega i sa najrođenijima u kući, a u ovom slučaju u odnosu sin-majka. U fokusu predstave je mlad čovek kojemu će majka pomoći na najljudskiji mogući način. Ona jedina zna da će uskoro umreti i koristi vreme da tom mladom čoveku objasni šta je u životu važno. Te istine o životu će dopreti do njega. Dok igram u ovoj predstavi uviđam da to što Mod govori Haroldu razume i publika u sali, bilo gde da gostujemo. Osećam da posebno mladi ljudi tako to pomno slušaju i upijaju. Nadam se da posle ove predstave svako izlazi sa nekim pitanjem o sebi i okolini u kojoj živi. To je jedino važno.

Mod otkriva Haroldu istinsku ljepotu življenja i ljepotu ljubavi koja je sigurna i stalna. Imate dovoljno iskustva da procijenite jesu li ljubav, bliskost i zdrava komunikacija sa ljudima ipak najveće vrijednosti naših života?

- Najveće vrednosti! Bez toga nam života nema. Na ovu jurnjavu koja je nastala u našim životima ne pristaju svi. Ja ne pristajem. Ali, vidite kako ljudi jure za novcem i onda njihovi životi nemaju vrednosti. Ova predstava upravo traga za izgubljenim vrednostima i ukazuje na to šta je najvažnije. Bez prave ljubavi, bez porodice i harmonije u toj porodici, bez harmonije i komunikacije tamo gde vas obrazuju… nema života. Danas se trči, nema se više vremena ni vazduh da se udahne. To ničemu ne vodi. Ljudi srljaju.

Kako se Vi danas nosite sa izazovima i sve većim ubrzanjima ovoga vremena?

- Kada sam videla kako se srlja i kako se juri, ja sam rekla: „Ovako ne mogu i neću“. Pod takvim uslovima ne mogu da radim, da „letim“ iz projekta u projekat da bih sada, posle svega, bila popularna. Želim da radim ljudski. Želim da imam probe i za snimanje filma, da mi niko ne kaže: „Izvinite, imate samo jedan dubl“. Ne želim da sam dio one histerije na snimanju televizijskih projekata… Moram sebi da diktiram šta mogu, a šta ne mogu. Hoću da radim to što mi se dopada, što mislim da je lepo, što ima neku poruku i što će nekome da znači. Te tako, ja sam u zadnje dve i po godine uradila ovu ulogu u predstavi „Harold i Mod“. Njoj sam se posvetila i mogu da je igram.

Kakvi su odnosi među ljudima bili u vrijeme kad ste Vi stasavali kao glumica?

- To je potpuno drastična razlika u odnosu na današnje vreme. Kada to pokušaš da objasniš nekome, onda ljudi misle da ti to malo lažuckaš… Prosto ne mogu da veruju. U osvetljavanju tog vremena strahovito mnogo pomažu svi oni projekti i filmovi koji imaju kao dokument i te odnose među ljudima. Bilo je i kritičnih filmova, ali bilo je dosta onih u kojima se vidi kako se komuniciralo, živelo i stvaralo. Ni ja, niti bilo ko iz moje porodice, nismo nikad imali veze sa politikom. Ja sam bila srećna mlada devojka koja je dobila šansu da snima filmove. U početku sam mislila da je to samo privremeno. Sve do filma „Prekobrojna“ koji me je na najbolji način predstavio rediteljima i publici. Kada sam za tu ulogu dobila Zlatnu arenu na festivalu u Puli, sebi sam rekla: „Ovu nagradu, od ovog trenutka, prihvatam sa najvećom odgovornošću prema svemu što budem radila u životu“. I zaista, ja sam tog trenutka postala profesionalac. Ja jesam bila mnogo popularna, ali moj ispravan odnos prema poslu, ljudima, saradnicima, ljubavima, mojoj porodici i svemu onome što me okružuje, bio je ogromna odgovornost.

Čemu Vas je ta odgovornost naučila?

- Nije mi dozvoljavala da me „slava udari u glavu“. To se meni nije desilo ni na vrhnucu popularnosti kada sam se pojavljivala od Ljubljane do Đevđelije… To je stvarno bilo nešto što sada deluje ovom mladom svetu kao naučna fantastika. Mladi glumci iz predstave „Harold i Mod“, kada putujemo u bivše jugoslovenske republike, vide kako publika reaguje kada se na kraju predstave pojavim na sceni. Sramota je da ja to govorim, ali ti mladi glumci tek tada vide šta je to bilo, šta se dešavalo sa mnom u to vreme, ko sam bila i koliki je trag ostavio moj rad na ljude sa ovih prostora.

Glumcima koji su u vrijeme bivše Jugoslavije uživali veliku popularnost i taj prostor šest država na izvjestan način bio je tijesan i mali. Koliko vremena Vam je trebalo da prihvatite sve ono što se sa Jugoslavijom dogodilo nesrećnih devedesetih godina?

- Početak rata me zadesio u Njujorku. To jeste bila 1991. godina, ali mi kao ljudi i umetnici bavili smo se svojim poslom i nismo znali šta se događa. Ja nisam ni pomišljala da će se bilo šta takvo desiti. Te nesrećne godine gostovali smo u Jugoslovenskom kultrnom centru u Njujorku, koji je vodila gospođa Maja Levi. Nakon odigrane predstave trebalo je da ostanemo još nekoliko dana, ali nas je Maja hitno pozvala da dođemo u njenu kancelariju. Kada smo došli, uključila nam je televizor. Tada smo videli tenkove, narod kako beži, pucalo se okolo… Mi je pitamo: „Izvinite gospođo, šta je ovo?!“ Maja kaže: „Počeo je rat u Jugoslaviji“. Svi smo bili zgranuti, nismo mogli da verujemo, počeli smo da plačemo… Maja nas je savetovala da se brzo vratimo nazad dok još ima aviona koji lete za Jugoslaviju. I šta mene nedavno podseti na taj događaj?! Vi znate da je ovih dana preminuo veliki medijski profesionalac Mića Orlović. Pustili su jedan njegov intervju u kojem je, između ostalog, pričao kako se i on te 1991. nalazio u Americi, u Vašingtonu. I njemu je baš tada rečeno da je počeo rat u Jugoslaviji. I on, kako je rekao u tom intervjuu, nije mogao da veruje. Dakle, za sve nas je to bio potpuni šok! Vratili smo se kući, nastalo je šta je nastalo. Sve je bila neverica, mislili smo da će se brzo smiriti…

Kako danas gledate na taj period?

- Posle svega što se dogodilo stalno se pitam kako je taj rat toliko trajao. Taj rat nije trajao ni četiri dana, ni 14 dana, ni 40 dana, ni 400 dana… Taj rat je trajao i trajao. Četiri godine. Pa četiri godine je trajao Drugi svetski rat! Zašto se nije zaustavio? Kako je neko dozvoljavao da traje sve to što znamo da se dešavalo? Sada gledamo Siriju, pa se pitamo kako se rat u toj državi ne zaustavlja. Meni to ostaje kao nerešeno pitanje.

Hoćete da kažete da je sve to neko namjerno izrežirao?

- Razne su stvari u pitanju. Možemo samo da zaključimo da smo stradali i da se dalje pitamo zašto je to tako. Razbili smo jednu državu koja je bila izuzetno snažna. I politički i kulturno.

Bili ste u prilici da 2000. godine proslavite rođendan sa najmanje pola miliona ljudi, budući da ste rođeni 5. oktobra, na isti datum kada je smijenjen režim Slobodana Miloševića. Sada, kada ste već zakoračili u sedmu deceniju života, kakav je Vaš odnos prema promjenama?

- Posle toliko godina i svih dešavanja, kada uvidite da nije došlo do značajnijeg pomaka, onda ne znate šta da kažete. Nažalost, ubijen je jedan čovek koji je pre svega nosio optimizam i veru da je moguća promena na bolje. Posle smrti Zorana Đinđića nestala je svaka nada. Svi ljudi koji su posle njega došli nisu shvatili njegove ideje, poruke, njegovu inteligenciju, visprenost… Jedna takva fantastična ličnost nekome nije odgovarala i samim tim nestalo je nešto što je bila ogromna šansa za to vreme. Baš u ovim danima ponovo ga ljudi pominju u svim sredinama. Izgleda da nam se javlja kao neka opomena i poziv da se svi državnici ovog regiona opamete i počnu da vode računa o čoveku, a ne samo o politici, novcu i pozicijama u vlasti.

Glumci često vole da kažu kako za njih ne postoji penzija, već da igraju dok imaju psiho-fizičke izdržljivosti. Poslije toliko odigranih uloga koliko je kod Vas i dalje živa ta glumačka potreba za igrom i maštanjem?

- Volim svoj posao. U karijeri sam mogla da ispratim neke starije kolege koji su igrali za Ginisovu knjigu rekorda. Recimo, Rade Marković je takoreći umro na sceni u 90. godini. Imamo i Branku Veselinović koja je , po meni, takođe za Ginisovu knjigu. Ona je i dalje aktivna i jedinstven slučaj za evropsko glumište. Ljudima koji su na čelu Udruženja dramskih umetnika predložila sam da je prijave za Ginisovu knjigu rekorda. Oni su se meni grohotom nasmejali. Kada neko sa 93 godine aktivno igra, pa šta je to nego za veliko poštovanje? Tokom igranja predstave „Skup“ Jagoša Markovića, Branka je pala u orkestar, na glavu… Oporavila se, popela na scenu i nastavila da igra. Tu je i Đuza Stojiljković koji trenutno igra u 13 predstava. To nisu epizode, to su glavne uloge. Znate li koji posvećenik treba da budeš da bi tako radio? Ogromni posvećenik! Tako da su meni oni primer i daju mi snagu i veru da kažem – ipak se može. Mnogo mi znači ta pripadnost mojoj glumačkoj porodici. Bez scene, ljudi na snimanju filma ili nekog TV projekta, ne mogu. Sa njima sam živela, odrasla, doživela sve najlepše što sam doživela. Bilo je i teških stvari, ali sve sam to uspela da prevaziđem zahvaljujući ogromnoj ljubavi prema poslu i ljudima sa kojima radim.

Prvu filmsku ulogu ostvarili ste 1959. godine u filmu „Vrata ostaju otvorena“ Františeka Čapa. Jesu li za Vas vrata uvijek bila otvorena?

- Pa nisu. Film mi je malo zalupio vrata. Neka promaja se dogodila. (smijeh) Sve drugo funkcioniše dobro, ne mogu da se požalim. Doduše, na televiziji za koju sam inače u životu najviše uradila, nisam dugo ništa snimala… Radi se o nekim stvarima o kojima mi je teško i da govorim, jer je reč o nekoj vrsti kazne još iz devedesetih godina… Pozorište je uvek bilo na mojoj strani. Videćemo, možda će još biti neka šansa. U budućnosti bih volela da igram u nekom filmu gde me reditelj vidi na pravi način, a ne da me upotrebi zbog imena. Ja to obično osetim. Na filmu sam imala izvanredno iskustvo sa mladim rediteljem Stefanom Arsenijevićem. Stefanu sam baš bila potrebna u dva njegova projekta, to sam prepoznala i zato ga često pominjem. Pošteno je postupio. Jako je talentovan i šteta što ne snima. Kad on ima ogromnu pauzu u radu, onda ja moram da ćutim. Strašno!

Jeste li u skorije vrijeme dobijali ponude za neke televizijske projekte?

- Dobila sam ponudu da igram glavnu ulogu u jednoj seriji. Kada sam videla da neću ljudski i profesionalno moći da odradim taj posao, odbila sam ulogu. Danas te šminkaju na ulici, glumci se oblače po nekim kontejnerima… Potpuno ludilo! Nisam pristala na takve improvizacije. Nakon te ponude stigao je predlog da radim pilot-epizodu jedne regionalne serije koja će tek početi da se prikazuje. To sam početkom januara snimala sa Vojom Brajovićem, Borisom Komnenićem, Milicom Mihajlović, Marijanom Radan… Rečeno mi je da su to dva dana snimanja. U redu, epizoda je, a ja nemam ništa protiv epizoda kada s njima imam šta da uradim. Ali, zadesi me vratolomno snimanje – 14 sati dnevno! Nismo se kad ljudski imali ni naspavati. Svi smo popadali od umora, užasa i svega. Mi smo to stvarno uradili profesionalno, ali ako bi se i dalje radilo pod takvim uslovima, onda je nemoguće izdržati.

Osvajali ste nagrade najvećih domaćih i evropskih festivala. Nezavisno od statueta i plaketa, šta smatrate svojom najvećom nagradom ili priznanjem?

- Najveća mi je nagrada što ovoliko dugo trajem, što sam imala karijeru bez velikih prekida… Mnoge moje drugarice, moje koleginice i vršnjakinje nažalost su nestale… i to sa svih prostora. Izdržati sve i proći kroz sve to, ipak je najveće priznanje.

U intervjuu za Pobjedu 2003. godine, govoreći o položaju glumaca, kazali ste: „Teško je biti glumac u našoj zemlji. Potcenjeni ste, nemate mogućnost izbora, prinuđeni ste da glumite sve i svašta, jednostavno ste otuđeni od umetnosti.“ Imate li utisak da se situacija za glumce popravlja?

- Teško, sem ukoliko se nešto drastično ne bude promenilo u odnosu prema kulturi uopšte. Mora nešto da se promeni u glavama ljudi koji odlučuju o kulturi. Treba da dođu ljudi koji istinski znaju šta je kultura. Neshvatljivo je da izdvajanja za kulturu budu samo 0,6 odsto od ukupnog bužeta. Ako se to ne bude promenilo zaista će društvo otići dođavola.

Kakav je odnos prema poslu današnjih mladih glumaca?

- Kako ih ova brzina savladava, posle vrlo kratkog staža oni doživljavaju sebe kao slavne i zvezde. Iako ima mnogo talentovanog mladog sveta, neka lakoća doživljaja te slave je nešto što može da bude opasno po njih. Oni koji su jako inteligentni, oni će to da shvate. Ostali bi morali malo da zastanu i razmisle.

Slušaju li Vas mlade kolege kada im uputite neki savjet?

- Ne delim ja savete. Ako me ne pitaju, taman posla da ja nekome solim pamet. Ako me neko pita, onda vrlo rado i pokušam da pomognem. Imam sreću što radim sa puno mladih ljudi. Jako lepo sa njima komuniciram i lepo se slažemo. Meni je važno da oni u odnosu na mene nemaju neki zazor ili strah. Ja sam ta koja to kod njih odmah razbija. Bez obzira na sve godine iskustva za mene je svaki novi posao početak. Kada sam im kazala da stalno iznova počinjem i imam veliku tremu, nisu mi verovali. Kada su to stvarno videli, onda su me lakše i prihvatili jer shvataju da nije ni meni jednostavno bez obzira na toliko ogromno iskustvo koje imam. Znači da mora da se stalno radi. U svakom trenutku. Bez ogromnog rada, u ovom poslu nema uspeha.

Šta želite sebi u godinama koje dolaze?

- U ovim godinama čovek sebi želi pre svega dobro zdravlje. Bez dobrog zdravlja nemate velikih šansi. Dosta sam sebe zdušno davala svemu. Čak i danas me stalno pitaju kako toliko radim, jurcam… Dajem se ovom poslu sto posto. Ginem za glumu. Mislim da bi trebalo da, kako bi rekli u žargonu, „smanjim doživljaj“ ako mislim da ostanem u životu i dalje radim. Moram ipak i da biram projekte, gde ljudi isto misle o poslu kao i ja i da bežim od svake vrsta haosa i neorganizovanosti koje nam otimaju od života i duše. To mi ne treba.

Sami smo na krhkosti

Po čemu ćete pamtiti prethodnu godinu?

- Na mene je ogroman i neizbrisiv utisak ostavio skok Feliksa Baumgartnera sa „ivice svemira“. Vidjeli smo tu „zemljicu“ koja jeste bila okupana suncem i plavetnilom, ali na njoj se neko bije, proliva krv, ubijaju se životinje, seku šume, uništava vazduh… Potpuno besmisleno i strašno. I kada vidite da smo mi u tom svemiru samo jedna sićušna lopta koja se sama okreće, zapitate se kako to da nismo svesni potrebe da čuvamo jedni druge, da čuvamo prirodu, ljubav… Tu smo sami, na toj krhkosti… To što su pojedini ljudi doveli život do besmisla je tragedija protiv koje se zaista treba boriti.

Ispunjen život presudio o ostanku u Jugoslaviji

Poznati holivudski producent, Zagrepčanin Branko Lustig rekao je na HRT-u da mu je žao što Dragan Nikolić i Vi nijeste napravili međunarodnu karijeru, koju ste, po Vašoj darovitosti i po ponudama koje ste imali, mogli stvoriti. Šta Vas je motivisalo da ostanete u Jugoslaviji?

- Tada smo radili velike uloge na filmu, televiziji i pozorištu. Dakle, trebalo je sve to napustiti i otići u nepoznato, u neizivesnost. Dragan je kao glumac jedini sa ovih prostora igrao dve sezone u francuskom teatru „Sara Bernar“ u Parizu. Igrao je u predstavama „Na dnu“ Lučijana Pintilijea i „Majstor i Margarita“ Andreja Šerbana. Posle tog njegovog fantastičnog gostovanja ipak smo odlučili da se vratimo kući. Vezivali su nas porodica, prijatelji, velike uloge i angažmani. Prosto jedan ispunjen profesionalni i privatni život i onda nam se činilo da ne bi ništa specijalno više dobili u inostranstvu.

Pet i po decenija tragalaštva

Milena Dravić je rođena u Beogradu 5. oktobra 1940. godine. Kao djevojčica prvo se bavila baletom, a na filmu je debitovala 1959. godine u ostvarenju „Vrata ostaju otvorena“ Františeka Čapa. Od 1959. do 1962. igrala je u još pet dugometražnih igranih filmova. Motivisana uspjehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Prekretnica u njenoj karijeri bila je uloga u filmu „Prekobrojna“ (1962), u režiji Branka Bauera, za koju je dobila Zlatnu arenu na festivalu u Puli. Od tog projekta, sarađujući sa više od 30 reditelja svih generacija, neprekidno je igrala uglavnom glavne uloge u više od 90 filmova najrazličitijih žanrova. Za ulogu u filmu „Jutro“ Puriše Đorđevića u Veneciji dobila je nagradu „Zlatna ruža“, a za ulogu u filmu češke i američke produkcije „Voda nešto nosi“ Lajoša Zilahija, u režiji oskarovaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu „Zlatni David“ kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u „Posebnom tretmanu“ Gorana Paskaljevića, 1980. nagrađena je za epizodu na festivalu u Kanu… Na televiziji je igrala u mnogim dramama, TV serijama najrazličitijih žanrova, šou programima, od kojih je najpoznatiji „Obraz uz obraz“ Zdravka Šotre sa suprugom Draganom Nikolićem. U pozorištu je debitovala u predstavi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Ateljea 212, u režiji Ljubomira Draškića i od tada je ostvarila brojne značajne uloge u teatru. Početkom 2000. godine dobila je poziv da svojim učešćem u predstavi „Bokeški D-mol“ Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića pomogne stvaranju pozorišne scene Cetra za kulturu u Tivtu. Predstava je imala ogroman uspjeh. Milena Dravić i Dragan Nikolić 2009. godine dobili su i crnogorsko državljanstvo. Često borave u Crnoj Gori gdje imaju stan na Crnogorskom primorju. Milena i Dragan u braku su već četiri decenije.

Izvor:(Pobjeda)