Bauk kruži izložbom Prustovih svezaka, rukopisa i prepiske postavljenom u Morganovoj biblioteci: to je bauk Prustove majke. Ako krenete sleva nadesno po galeriji, prva fotografija, na kojoj su maman i njena dva sina, izaziva žmarce.
Madam Prust sedi, gleda ulevo, dok njeni sinovi, mladići od dvadesetak godina, stoje sa obe njene strane. Divno su odeveni, a njihovi pogledi govore boulevard i salon. U njima ima nečeg mačjeg i uglađenog.
Lako je pretpostaviti zašto je maman tako stroga i prekorna, sa čvrsto stisnutim usnama i pogleda uprtog u pod. To je žena koja zna šta je život, dok su njeni momci spremni za nevolje slađe, nežnije i umilnije vrste. Kada ih bolje pogledate, vidite da je Marsel manje samouveren od svog brata Roberta, da je napetiji od njega.
Prvo pismo je ključ izložbe. Majka mu ga je poslala 1895, kada je imao 24 godine i bio u Djepu sa Renaldom Anom. Sluti da on prekasno odlazi na spavanje i zahteva od njega precizne podatke o tome, pa tako piše “Couche” (spavanje) i ostavlja mu praznu crtu da popuni vreme leganja; zatim “Leve” (ustajanje) i još jednu praznu crtu za tačno vreme ustajanja.
Kada je počeo da govori o sebi u “Traganju za izgubljenim vremenom”, svom dugom romanu započetom nekoliko godina posle njene smrti, Prust možda zamišlja da mu je majka, umirući, zadala ogromnu prazninu koju treba da popuni. Jer ona želi da zna sve, do poslednjeg bespoštednog detalja i naginje se ka njemu sa svog nebeskog prestola – a on čini sve da joj udovolji.
Najranije izložene sveske ukazuju na nekog ko više voli same sveske nego da u njima piše. One su dugačke i uske, poklon od Bizeove udovice, na svakoj liniji ima mesta za najviše tri-četiri reči, sa fin de siècle ilustracijama na koricama. Tu je i pismo mladog Prusta koji nije siguran da li je rukopis koji je započeo roman ili filozofski esej. „Da li sam ja pisac?“, pita se on.
Ubrzo, kada kitnjaste sveske zamene trezvene vežbanke, postaje jasno da je on pisac. Izgleda da je imao naviku da cepa strane i da ih lepi negde drugde. Ima dosta prepravljanja i precrtavanja, uključujući i prvu stranu. Izložba se bavi skicama i sveskama za Jednu Svanovu ljubav, prvi tom njegovog remek-dela objavljenog pre sto godina. One pripadaju kolekciji Bibliothèque Nationale de France i do sada nisu putovale van Pariza.
Posetioce koji se nadaju da će videti prvo pojavljivanje reči “madleine” u Prustovim rukopisima očekuje šok. U radnoj verziji “Jedne Svanove ljubavi” iz 1910. pojavljuje se banalna reč “biscottes”, koju je lako primetiti u rukopisu. Ubrzo će Prust otkriti da ovu reč bolje zamenjuje ona druga, koja će otvoriti mnoga vrata u njegovom narativu. Ali ne odmah.
Ovo je kao kada bi se u radnoj verziji “Velikog Getsbija” protagonista zvao Džons, a Dejzi bila En. Ili da u radnoj verziji “Starca i mora” starac lovi skušu. Ili da Moli Blum, u jednom trenutku nastanka Uliksa, završi svoj monolog sa „Možda“.
Prustov rukopis je ružan; to je rukopis pisca, a ne dendija, i posetioci koji znaju francuski silno će se zabavljati pokušavajući da protumače reči mnogih neurednih prepravki na stranama rukopisa. Međutim, u pismu svom izdavaču, dok pokušava da objasni radnju svog romana, Prust jednu reč piše neobično razgovetno.
U pismu Alfredu Valetu, uredniku “Le Mecure de France”, Prust 1909. opisuje tekst na kojem radi kao „pravi roman, i to na nekim mestima nepristojan. Jedan od glavnih protagonista je homoseksualac“. Rukopis odaje čoveka u žurbi. Većina reči se može razumeti samo iz konteksta.
Ali reč „homoseksualac“ se izdvaja; napisana je vrlo jasno, svako slovo je savršeno oblikovano i potpuno čitko. Dok gledate ovu reč, stičete utisak da je Prust nije često zapisivao, ili da je možda uživao u njenom pisanju, ili da je to bio termin na kojem je želeo da se zadrži i hteo da ga Valet jasno vidi.
A možda je namerno napisana toliko razgovetno, da maman može da je vidi sa neba i da počiva u miru, da ima čime da se bavi, kao što će imati posetioci Morganovog muzeja dok budu razmišljali o tome kako je nastajalo Prustovo remek-delo.
Izvor:(Vijesti)
