Moj dečko bio mi je najveći oslonac i podrška - sve dok mi zaista nije zatrebao. Onda je nestao.

Moj dečko i ja bili smo u dugoj vezi i voljeli smo se – makar sam ja tako mislila. Uvijek mi je govorio kako me voli i kako jedva čeka da konačno svaki dan provodimo zajedno. Bili smo u vezi na daljinu, dijelilo nas je oko sat i po vremena puta, ali svakodnevno smo razgovarali a prilično često smo se i viđali, iščekujući nestrpljivo kraj semestra kako bismo konačno mogli da budemo zajedno po cio dan.

Ključna stvar u svim vezama na daljinu su povjerenje i komunikacija. Nikada nisam od njega očekivala da se zatvori u kuću i odrekne druženja sa prijateljima, niti je on to tražio od mene. Izabrali smo da vjerujemo jedno drugome po svaku cijenu. Kao što ja nisam tražila nekakve skrivene motive u njegovim noćnim izlascima, isto je važilo i za njega. Zato, kada me je prijateljica pozvala da odem kod nje na žurku, nisam ni razmišljala da je odbijem. Nisam ni sanjala da će mi taj dan promijeniti život zauvijek.

Žurka je bila sjajna, bilo je tu mnogo mog društva i ljudi koje nisam vidjela godinama. Bila sam zadovoljna što sam dan provela u druženju umjesto da sjedim kući i razmišljam koliko mi nedostaje dečko. Kako je vrijeme odmicalo, točilo se sve više alkohola, a ljudi su bili sve veseliji. Moja sestra, sa kojom sam i došla, je otišla ranije, a ja sam riješila da ostanem još malo.

Posle par sati, krenuo je fajront. Ispraznila mi se baterija na telefonu, ali budući da sam bila okružena prijateljima, nisam se brinula oko povratka kući. Ipak, prva ponuda došla je od nekog koga nisam najbolje poznavala. Bio je to prijatelj mojih bliskih prijatelja, ali ne i moj prijatelj. Cijele večeri nismo razmijenili ni riječ. Ipak, rekao mi je da svakako ide u mom pravcu, a kako se niko drugi nije ponudio, prihvatila sam njegovu ponudu. Na kraju krajeva, to je prijatelj mojih prijatelja, šta bi loše moglo da mi se desi?

Vožnja kući nije protekla u tišini. Naprotiv, cio put sam kukala kako volim svog dečka i kako mi nedostaje. Jedva sam čekala da stignem kući i napunim telefon kako bih mogla da ga pozovem, pa da onda mirna zaspim. Napokon smo stigli do moje kuće, a onda je taj dečko rekao da bi morao da koristi toalet. Bez trunke premišljanja sam ga pozvala da uđe, ni ne pomislivši da nešto može da mi se dogodi.

Kada je izašao iz kupatila, ja sam bila na kauču, i dalje pijana i tužna jer mi nedostaje dečko. Sjeo je pored mene, pokušavajući da me utješi. Kada sam mu rekla da mi je vrijeme za spavanje i pokušala da ga ispratim napolje, zastao je i rekao mi „Možda bi mogla, budući da je on daleko, da se malo zabaviš i opustiš“. Ostala sam u šoku. Kada sam nervozno pokušala da mu objasnim da nisam u tom fazonu, on mi se još više približio. I dalje nisam paničila jer su muškarci generalno navalentniji kada su pijani i on i djevojka koju muvaju, i vjerovala sam da će me ostaviti na miru kada mu jasno stavim do znanja da nisam zainteresovana. Zato sam se izvještačeno nasmijala, zahvalila na vožnji i čekala da shvati da je vrijeme da ode. Onda se to desilo – spopao me je.

Znam da sam srećnica što nije došlo do konkretnog silovanja. Nakon mnogo guranja, udaranja i dranja s moje strane, konačno je prestao i rekao mi „Dobro, de, prestaću, izvini“, a onda je isfrustrirano zakopčao šlic. Počela sam da plačem, i rekla sam mu „Sad me dečko više neće voljeti“. Nisam zaista vjerovala u to, ali to je jedino o čemu sam razmišljala u tom trenutku. Odmah sam bacila svoju odjeću i otišla pod tuš, što su dvije stvari koje ni u kom slučaju žrtva napada ne smije da uradi. Znala sam to, ali u tom trenutku mentalnog rastrojstva, uradila sam suprotno od svega što znam da treba. Zaspala sam u suzama, strahujući od sjutrašnjeg dana i činjenice da ću morati da kaže dečku šta mi se desilo.

Pozvala sam ga odmah nakon što sam se probudila. Pokušavala sam da mu objasnim izokola šta se desilo, ali napokon sam mu rekla otvoreno. Željela sam samo da mi kaže da će odmah doći i da će sve biti u redu. Umjesto toga, rekao mi je da mi ne vjeruje i da „misli da više ne može da me voli“, upravo ono čega sam se bojala. Bio je moje utočište, moje rame za plakanje, a ostavio me je kada mi je najviše trebao.

Dugo mi je trebalo da se oporavim od ta dva udarca, ali naučila sam par važnih stvari. Prvo, to što mi se desilo nije moja krivica, a drugo – našla sam svoju snagu u kukavičluku mog dečka. Ostavio me je samu i, znajući da sam prepuštena samoj sebi, borila sam se sa svim svojim strahovima – sa sumnjivim šuškanjem oko kuće, sa vraćanjem kući po mraku i svim ostalim pratećim strahovima. Danas sam zbog kukavičluka svog dečka jača nego što sam ikada bila i znam da mogu sama da se pobrinem za sebe.

Ženablic