U nastavku teksta Liza govori o tome tome kako je završila u svom poslu, detalje industrije u kojoj radi i objašnjava zašto ljudi njenu struku ne smatraju respektabilnom.

Na audiciji sam bila prestravljena

“Počela sam da se bavim plesom kad sam imala pet godina. U stiptiz sam ušla kao student dok sam još odrađivala neplaćeni staž. Diplomirala sam psihologiju i teatrologiju, ali nisam mogla da pronađem posao koji bi mi donosio zaradu. Striptizu sam pribjegla kao poslednjoj opciji, a s prijateljima sam se šalila kako će to biti prilično zabavna avantura.

Posao sam dobila prilično neuobičajeno. Nekoliko puta sam pozivala klub, ali nikako nisam mogla da dobijem upravu, pa sam se odlučila da se samo pojavim tamo. Navukla sam mrežaste čarape i visoke čizme, izgledala sam doslovno kao kurva.

Došla sam do šefa i rekla mu da sam obrazovana plesačica. Plešem od svoje pete godine i oduvek sam bila na pozornici. Audiciju sam odradila potpuno gola. Bila sam prestravljena i bilo me jako stid, ali sam dobila posao.

Striptiz mi omogućava samostalnost

Bavila sam se i drugačijim poslovima, klasičnim, ali nekako sam se uvijek iznova vraćala plesu jer nikad nisam bila zadovoljna kako su se ljudi koji su vodili firme odnosili prema svom poslu.

Osim toga, striptiz mi je privlačan i zbog toga što sam sama sebi šefica. Ja odlučujem kad ću i koliko da radim. Dešavalo mi se da se pojavim na poslu i onda shvatim da mi i nije baš neki dan za rad, pa bih se jednostavno vratila kući. Klub nije s tim imao problema sve dok sam im plaćala to što dugujem.

Ja plaćam klubovima, a ne obrnuto

Vjerovatno se sad pitate šta to tačno znači. Ovako, igračice obično nisu zaposlene u klubu u kojem igraju. One se tretiraju poput spoljnih saradnika. U većini klubova plesačice se jednostavno pojave onda kad žele da nastupe.

Ali, klubovi naplaćuju neku cifru za unajmljivanje njihove pozornice. Osim toga, morate platiti i DJ-u kao i ženi koja vodi garderobu. Vidite, striptizete po pravilu plaćaju klubu za koji igraju, pa vlasniku zato ne smeta ko će koliko da radi sve dok su oni namireni.

Pa ipak, većina klubova ima i neke standardne osmosatne smjene, barem je to bilo tako u većini klubova u kojima sam ja radila. Gdje ćete vi to vrijeme provesti nije važno – možete da igrate, družite se s klijentima ili svo vrijeme budete u garderobi. Ja preferiram da zarađujem.

Zarada zavisi od godišnjeg doba

A to koliko ću zaraditi zavisi od mnogo čega, slično kao i kad se bavite, recimo, konobarisanjem.Postoje noći kad se kući vraćate s hrpom love i noći kad niste zaradili gotovo ništa. Ljeta su obično grozna, kad je striptiz u pitanju. Ljudi idu sa svojim porodicama na godišnje odmore.

Stvari idu nabolje negdje sredinom jeseni, tad kreće sezona praznika i ljudi žele da izađu i zabave se. A kako je ljudima dosta uobičajenih stvari, žele da pobjegnu od svoje stvarnosti. Posao kojim se bavim pripada, zapravo, nekoj vrsti eskapističke industrije.

Da se razumijemo, prostitucija je u klubovima u kojima ja plešem zabranjena. Ako vas uhvate u takvim aktivnostima, momentalno ćete dobiti otkaz. Većina ljudi koja posjećuje takve klubove ionako u njih zalazi samo zbog društva, treba im neko s kime će da razgovaraju.

Momci su počeli da traže devojke

Ali, stvari su polako počele da se mijenjaju, a to se primjećuje i po plati. Recimo, kad sam tek počela da igram dobijala sam 150 dolara za noć, što se smatralo malom zaradom, a danas su devojke s tom zaradom zadovoljne. A i sve više ljudi počelo je od nas da traži mnogo više od razgovora. Promijenila se klijentela.

Ljudi više ne razumiju da smo mi ondje kako bismo zaradile za život. Pretpostavljaju da u tim klubovima visimo zbog zabave. Često me klijenti pitaju šta mogu da im pužim za dolar. Nestalo je ljudi koji su spremni da plate za usluge koje mi nudimo, a sve je više mladića koji u klubove dolaze kako bi si pronašli djevojke.To je prilično bizarno kad čovjek pomisli na to koliko negativnih stereotipa postoji o striptizetama.Ljudi misle da smo narkomanke, neobrazovane, siromašne ili da imam nerazriješenih psiholoških problema. Postoji velika stigma zbog toga što ljudi naš posao smatraju manje vrednim od nekih uobičajenijih.

Vodim dva striktno odvojena života

A stvarnost je potpuno drugačija. Ja, kao i svaki drugi radnik koji se bavi nekim respektabilnim poslom, svaki dan dolazim na posao, pripremam se za svoj posao i na kraju dana se na poslu bavim drugim ljudima. Pozornica je moja kancelarija. Imam saradnice koje su mi drage i one koje to nisu, ali i dalje moram da radim s njima.

Suočeni smo s istim problemima s kojima se suočavaju ljudi koji se bave, nazovimo to, normalnim poslovima. Ali, većina naših klijenata počela je da se u poslednje vrijeme prema nama odnosi stereotipno, a vjerovatno ne pomaže ni činjenica što se ovim poslom bave uglavnom žene. Valjda se upravo zato i držimo zajedno. Jer, ko će nam pomoći ako to međusobno ne uradimo?

Inače, striptiz nije moj život, štaviše. Ja vrlo striktno odvajam privatno od poslovnoga. Na pozornici koristim ime Liza, ali to nije moje pravo ime. Imam dva odvojena Facebook profila, dva Twittera i dva Instagrama. Niko ne zna gdje živim, a obično sa svojim klijentima ne dijelim nijedan podatak.

Morate da znate zašto se skidate pred ljudima

Stvari u ovom poslu tako moraju da funkcionišu jer bi inače sve moglo da postane dosta opasno. Kada ne bismo tako postavile pravila, stalno bismo se borile sa stalkerima. Sledili bi nas klijenti koji misle da su u nas zaljubljeni, a to je nešto s čime ne želite da se nosite.

Na kraju dana, mora da vam biti jasno zašto se bavite ovim poslom. Ljudi vam daju svoj novac jer ste lijepi i to je kul. Ne kažem da ovo nije težak posao, jer jeste. Svake večeri moram ljude da uvjeravam da su upravo oni posebni, a da bih to mogla, moram da potisnem sve svoje probleme.

Ali, ovaj me posao ojačao kao ženu iako nisam ovim počela da se bavim jer sam imala izbor, upravo suprotno. Mogla sam da propadnem i okrenem se drogama, tad bih bila srećna da zaradim 30 dolara za noć. Ipak, odlučila sam da okrenem priču na svoju stranu i budem u svom poslu najbolja što mogu”, završava svoju ispovijest Liza.

Telegraf.rs