Ovo je njena priča:
“Bili smo na nekom roštilju u kući od jednog poznanika. Bilo je oko pet mojih prijateljica i oko 6-7 momaka. Nekoliko sam znala jako dobro, a neke sam prvi put vidjela. Jedan od njih bio je rvač, s njim sam razgovarala i dobro se zabavljala. Sjećam se da sam popila jedno piće i da je počelo da mi se vrti u glavi. Ostatak dana mi je u magli. Ne sjećam se ničega, a navodno smo poslije otišli u bar, a ja sam navodno vozila, što je zastrašujuće.
Sljedeće čega se sjećam je mrkli mrak, a ja sam pala s krova garaže. Imala sam slomljen nos i rebra. Nisam odmah znala šta se dogodilo, ali spojila sam djeliće. Stvar je u tome da nisam mogla tako da se napijem od jednog pića, nije mi bilo prvi put da nešto pijem. Prijateljica koja me našla mi je rekla da su mi pantalone bile na gležnjevima, a majica sva zgužvana.
Imala sam modrice na unutrašnjosti ruku i između nogu, nisam bila sigurna da li je od pada ili od njega. Nisam imala njegov broj telefona, pa sam rekla drugima da otkriju šta se dogodilo. Odveli su me u bolnicu i tamo su napravili bris za silovanje. Rekli su mi da se "aktivnost" dogodila.
Nisam htjela da razmišljam o tome, pravila sam se kao da se nije dogodilo, bila mi je užasavajuća pomisao da mi je ubacio nešto u piće i zvijerski me silovao.
Činjenica da nisam mogla ničeg da se sjetim previše me je uzrujavala. Nisam bila seksualno aktivna u to vrijeme, ali uzimala sam kontracepcijske pilule. Ipak, imala sam upalu sinusa zbog koje sam pila antibiotike. Nisam dobila menstruaciju i bila sam u panici, uradla sam test i pokazao je negativno. Ali, kad i nakon par dana nije došla, uradila sam i drugi test, ovaj je bio pozitivan.
Taj tren sam povraćala. Otišla sam u kliniku gdje su mi rekli sve opcije i dali nekoliko dana da razmislim. Tek tada me je stvarnost i ono što se dogodilo lupilo u glavu, nisam više mogla da ignorišem. Nakon tri dana sam ih nazvala i odlučila se za pobačaj. Razgovarala sam s psihijatrom i on mi je olakšao.
Kad sam došla na pobačaj i vidjela da ima drugih žena, osjećala sam se manje samo. Jedna sestra me je držala za ruku za vrijeme procedure, neizmjerno sam joj zahvalna. Nakon svega sam se ispisala sa koledža i vratila roditeljima, kući.
Nisam im rekla šta se dogodilo. Radila sam i istovremeno se školovala, diplomirala sam tri godine kasnije nego što bih inače. I danas to nazivamo "nesrećom", a ne silovanjem, jer mi je tako lakše.
Nikad nisam zažalila zbog abortusa, no ponekad bih se zapitala "šta bi bilo da je bilo". Kad vidim klinca od 9, 10 godina, pomislim - takvog sam i ja mogla da imam. Imam svoje dijete koje neizjmerno volim, ono je plod ljubavi mene i muža, a to me čini srećnom i liječi sve rane.”
Super žena
Komentari