Vasil Hadžimanov za Pobjedu govori o narednim projektima, školovanju na Berkliju, saradnji sa eminentnim domaćim i inostranim muzičarima, položaju džez muzike u regionu…
Potičete iz muzičke porodice – Vaši roditelji Zafir Hadžimanov i Senka Hadžimanov, kao i Vaša tetka Bisera Veletanlić poznati su javnosti kao značajni umjetnici. Klasično muzičko obrazovanje započeli ste sa pet godina, a muzički put Vas je odveo na studije klavira i aranžmana na Berklee College of Music. Šta je „učinilo“ da odete u džez vode?
- Sa 14 godina sam krenuo da otkrivam džez muziku zahvaljujući pločama koje su imali moji roditelji i tetka Bisera. Istraživao sam ploče koje su oni slušali i nailazio na veliki broj džez izdanja – kako standardnog džeza tako i fusion džeza kojim se danas bavim. Voleo sam muziku, ali kao dete nisam imao osjećaj da ću se u životu profesionalno baviti njome. Muzička škola koju sam pohađao omogućavala mi je da, sa jedne strane, steknem teorijsko obrazovanje i „istreniram“ sebe na instrumentu, ali je sa druge strane, ostavljala vrlo malo slobode za kreativno izražavanje. Tako da mi je džez došao kao neka vrsta „melema na ranu“. Kada sam otkrio džez muziku, koja je sva sačinjena od improvizacije, odlučio sam da joj se u potpunosti posvetim.
Na Berkliju ste diplomirali 1995. godine, a Vaši učitelji klavira bili su globalno priznati džez virtuozi Ray Santisi i Lazslo Gardony. Kakav je koncept sticanja muzičkog obrazovanja u Americi i koliko se razlikuje od obrazovnog sistema na ovim prostorima?
- Mi smo na ex-jugoslovenskom prostoru generalno dosta klaustrofobični po pitanju mnogih stvari, a školovanje je jedno od njih. Otišao sam u Ameriku sa izvrsnim znanjem iz tradicionalne, odnosno klasične muzike, i to mi je pomoglo da brže diplomiram (završio sam školovanje za tri godine). Primetio sam da se sada u Beogradu osnivaju razne škole džez muzike, a nedavno je pokrenut i džez odsek na Mizičkoj akademiji. Kada sam počinjao da se bavim muzikom nije bilo nikakve ponude. Verujem da se nešto menja i da će biti bolje. Ali, džez je ipak samo jedna frakcija. Muzika je toliko široka, a postoji veliki broj različitih segmenata u muzičkom poslu poput produkcije i filmske muzike koje kod nas nemaju gde da se nauče. Zbog toga se većina mladih ljudi odlučuje da ode na školovanje u inostranstvo, a mnogi od njih tamo i ostanu. Sistem školovanja u Americi omogućava da sami izaberete u kom smjeru želite da nastavite da se razvijate kao umetnik – možete doći kao gitarista i shvatiti da ipak želite da se posvetite usavršavanju nekog drugog instrumenta.
Svirali ste sa brojnim poznatim muzičarima, kako tokom Vašeg boravka u Americi, tako i u regiji. Matt Garrison, Rick Peckham, Leroy Jenkins, George Garzone, Ayib Dieng, David Gilmore, Stjepko Gut, Jovan Maljković samo su neka imena sa kojima ste dijelili binu. Kakav je izazov raditi sa afirmisanim imenima? Čiji senzibilitet Vam je najbliži?
Nije važno odakle dolaziš, već kakav stav imaš prema muzici, tako da ne pravim razliku među „domaćim“ i „stranim“ muzičarima. U umetnosti nije bitno gde si rođen i kako se prezivaš. Teško da bih mogao da izdvojim nekog posebno, jer sam imao privilegiju da sviram sa muzičarima iz gotovo celog sveta. Lepota muzike je u tome što na celoj planeti postoji samo jedna muzika. Ne volim da se muzika stilski deli, zato se i bavim različitim žanrovima, pa su tako u muzici mog benda zastupljeni različiti stilovi.
Nakon diplomiranja iz Bostona ste otišli u Njujork gdje ste, pored saradnje sa mnoštvom muzičara, radili kao muzički programer u „Tomandandy“ studiju (autori soundtracka za film „Killing Zoe“). Šta je presudilo da se nakon godinu dana provedenih u Njujorku vratite u Srbiju?
- Tu odluku sam doneo iz nekoliko razloga. Prvi je svakako zasićenje životom u Americi. Sa druge strane, u to vreme između 1992. i 1997. godine, na našim prostorima je bila jako teška situacija. Moja porodica i prijatelji živeli su u lošim okolnostima i za mene je bilo teško da, imajući to u vidu, paralelno pravim džez karijeru u Bostonu ili Njujorku. Treći razlog je činjenica da sam se zaljubio u svoju sadašnju ženu.
Nakon povratka iz Amerike osnovali ste Vasil Hadžimanov bend, a prvi album „11 razloga za…“ objavili ste 2001. godine. Pošto je prvi tiraž albuma prodat za tri mjeseca, da li bi se to moglo protumačiti kao spremnost publike za zvuk koji se bazira na kombinovanju balkanske tradicije i zapadnih muzičkih stilova (jazz, funk, world music…)?
- Tokom studiranja u Americi, jednom ili dva puta godišnje sam dolazio u Srbiju i svirao sa različitim muzičarima i prvobitnim Vasil Hadžimanov bend sastavom. Dosta smo nastupali po Beogradu i publika je redovno dolazili na naše koncerte. Čini mi se da se u vreme kada se najteže živelo – najviše sviralo. Po svoj prilici su u vreme sankcija ljudi bili željni nečeg stranog, pa su reakcije na džez bile veoma pozitivne. Potvrda toga je i činjenica da je u Beogradu tada bilo 12 džez klubova, a danas postoji samo jedan. Zahvaljujući nastupima u to vreme bend je stekao veliku popularnost. Nismo mogli da izdamo album od 1995. do 2001. godine zbog ljudi koji su bili na čelnim pozicijama izdavačkih kuća koje ta vrsta muzike nije interesovala, no nakon revolucije 5. oktobra „11 razloga za…“ je ugledao svetlo dana. Taj album je presek našeg rada od 1995. do 2001. godine. Ocenio bih ga kao jedan pačvork – iako je sam album produkcijski diskutabilan, živ je i energičan i dalje ima poruku koja nosi duh kojim smo tada bili vođeni.
Zajedno sa Vama u Vasil Hadžimanov bendu sviraju Branko Trijić (gitara), Miroslav Tovirac (bas), Peđa Milutinović (bubanj) i Bojan Ivković (perkusije). Bend je 2011. godine proslavio 15 godina postojanja. Kako biste, sa vremenske distance, okarakterisali njegov zvuk?
- Naša muzika ima otvoren karakter u kontekstu da dobro komunicira sa šarolikom publikom. Ne morate da budete poseban ljubitelj džez muzike da bi zavoleli ono što mi stvaramo. Volimo da se igramo sa stilovima i ne moramo da se držimo u okvirima određenog stila. U našoj fusion muzici sve je dozvoljeno. Dosta ima improvizacije i slobode, a svaki naš nastup je potpuno drugačiji od prethodnog. Komunikacija i energija u našem bendu je drugačija od komunikacije u standardnim džez bendovima koji imaju tendenciju da budu zatvoreni.
Vasil Hadžimanov bend je do sada izdao četiri albuma: „11 razloga za…“, „Kafanki“, „3“ (Sega Mu e Majkata), „Života mi“. Da li je u pripremi peto studijsko izdanje?
- Peti album se sprema i trebalo bi da izađe u aprilu za izdavačku kuću „Over jazz rekords“ iz Hamburga. To je prvi put da radimo sa nekom kućom iz inostranstva, jer smo do sada isključivo sarađivali sa PGP-RTS, koji se jedini bavio džez muzikom. Sada su se stvari dosta izmenile – kompakt diskovi se slabo prodaju, jer je internet uzeo primat. U duhu svega toga, a na insistiranje tima iz „Over jazz“ kompanije, prvo ćemo izdati online izdanje koje će biti namenjeno prevashodno inostranstvu. Nakon toga planiramo da izdamo kompakt disk za Srbiju, a najverovatnije ćemo sarađivati sa izdavačkom kućom „Zmeks“.
Da li je, i koliko, danas teško organizovati džez festival na prostoru bivše Jugoslavije? Kako muzičari dolaze do neophodnih finansijskih sredstva za promovisanje te vrste muzike?
- Mi nismo uspeli da realizujemo koncept koji se u svetu praktikuje već godinama, a to je da se velikim biznismenima i firmama smanjuje porez ukoliko ulažu u kulturu i sport. Taj koncept je veoma koristan jer firma, sa jedne strane, ima direktne novčane beneficije, a sa druge strane ima satisfakciju da se njeno ime pojavi na nekom kulturnom dešavanju. Kod nas postoje samo jake kompanije koje sponzorišu najkomercijalnije događaje kojima i ne treba toliki priliv novca. Sad je u Srbiji smanjen budžet za kulturu, a situacija izgleda kao bezizlazna. Potoje samo entuzijasti koji i dalje uporno rade svoj posao ne razmišljajući o tome koliko mogu da zarade.
Radite kao profesor klavira i sintisajzera u školi za rok i pop muziku „Master Blaster“ u Beogradu. Da li Vas privlači pedagoški rad?
- Mladi ljudi koji dolaze na časove zaljubljeni su u džez muziku, pa je sa njima lako raditi. Oni jedva čekaju da im se pokaže nešto novo u vezi džez klavira. Pošto sam studirao na Berkliju i učio od najboljih muzičara trudim se da svoje znanje prenesem mlađim generacijama.
Da li pratite crnogorsko džez stvaralaštvo? Kakva je, po Vašoj ocjeni, džez scena u regionu?
- Svirao sam sa Šuletom Jovovićem, Vladom Marašem, Slavenom Ljujićem, koji trenutno studira na Berkliju. Džez scena u Srbiji nije previše razvijena. Postoje neki festivali, a gotovo da nema televizije, radija i časopisa koji se bave tom vrstom muzike. Postoji jedan sajt – jazzin.rs koji se bavi džezom. Scena je dosta siromašna, a veliki je problem i to što ima vrlo malo ljudi koji se bave autorskom džez muzikom. Ima dosta muzičara koji sviraju standarde i obrade, ali autorskih bendova ima malo. Otkad sam počeo da se bavim muzikom, dosta toga se promenilo. Sada postoji i internet, pa je muzičarima olakšana komunikacija i razmena iskustava sa svetom.
Dabovci beskompromisno ulaze u eksperimente
Od 2008. godine sarađujete sa kultnim beogradskim sastavom Darkwood Dub. Da li ste, i u kojoj mjeri, uticali na zvuk benda?
- Hteo ne hteo, ti moraš da utičeš na promenu zvuka. Darkwood Dub je bend koji ne zapošljava muzičare da rade muzičke zadatke po naredbi, već zajedno kreiraju svoju muziku, evo već 25 godina. Album „Vidimo se“ je i mojih ruku delo. Ono što je interesantno je da smo mi davno sarađivali – gostovao sam na albumu „Elektro pionir“ na dve numere. Volim muziku Darkwood Duba iako direktno nema veze sa onim što ja radim. Dabovci su otvoreni i beskompromisno ulaze u muzičke eksperimente.
Muzika za film kod nas je neozbiljno shvaćena
Bliska Vam je muzika za film. Kako biste opisali to iskustvo i koliko Vam je inspirativan rad na filmu?
- Rad na filmskoj muzici je drugačiji od muzike kojom se bavim. Tu si član ekipe, ali ne kao član benda kojem su u potpunosti odrešene ruke u procesu stvaranja, već si „uslovljen“ prisustvom sastavnih elemenata tog medija – slikom, pričom, režijom, glumcima… Smatram da je kod nas muzika za film dosta neozbiljno shvaćena. Radio sam dramu „Stvar srca“ Mike Aleksića, komediju „Kad porastem biću kengur“ Raše Andrića, film o trgovini belim robljem „Sestre“ Vlade Paskaljevića, dokumentarni film „Beograd – Otići ili ostati“ Gorana Paskaljevića, a trenutno radim muziku za drugi deo serije „Otvorena vrata“. Radio sam dosta muzike za reklame i serije i svaki put je u pitanju neko novo iskustvo. Meni je taj posao jako interesantan, jer je u pitanju primenjena muzika u kojoj funkcionišeš po drugačijim pravilima.
Od Beograda do Njujorka i natrag
Klasično muzičko obrazovanje Vasila Hadžimanova je započelo kada je imao pet godina, uključujući pohađanje muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Beogradu (prof. Ljubinka Hadži-Jovančić). Međutim, njegovo zanimanje za džez mu je obezbijedilo punu stipendiju za učešće u Interlochen Arts Campu, dva ljeta zaredom, pruživši mu priliku da uči i svira, između ostalih, sa Miltom Jacksonom, Curtisom Fullerom i Bayronom Striplingom. Preselio se u Boston 1992. gdje, pod punom stipendijom, studira klavir i aranžman na Berklee College of Music. U toku studija na Berkleeu, nastupao je sa Markom Đorđevićem, Reubenom Rogersom, Antoniom Sanchezom, Mattom Garrisonom, Rickom Peckhamom, Leroyom Jenkinsom (u njegovoj rep operi „Funky Faust“), Georgeom Garzoneom, Ayibom Diengom, a sa Paskal Bokarovim afro-pop bendom je išao na američku turneju. U septembru 1996. godine Hadžimanov se seli u Njujork, gdje nastavlja da sarađuje sa nekim od najboljih mladih muzičara među kojima su i: David Gilmore, David Binney, Chris Cheek, Danny Sadownick, Adam Deutch, Rodney Holmes, „Ultranate“… Nakon godinu dana provedenih u Velikoj jabuci, odlučio je da se vrati u Srbiju i osnuje Vasil Hadžimanov bend sa kojim je proteklih 15 godina neumorno i sa velikim uspjehom nastupao na koncertima i džez festivalima širom Srbije, kao i u inostranstvu. Hadžimanov je nastupao i snimao i sa brojnim drugim muzičarima kao što su: Theodossi Spassov, Vlatko Stefanovski, Stefan Milenković, Nigel Kennedy, Adam Deutch, Reuben Rogers, Oscar Salas, Bojan Z, Duško Gojković, Toni Kitanovski, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Bisera Veletanlić, Brankica Vasic Vasilisa, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Bato the Yugo, Branko Trijić, Sky Wikluh, Izzet Kizzil, Samir Kurtov, Leroy Jenkins, Disciplina Kičme, Rambo Amadeus, Stjepko Gut, Vojin Draskoci, Lazar Tošić, Dado Topić, Slobodan Trkulja, Elvis Stanić, Jovan Pavlović and „Bengalo“, Rosen Zahariev, Paskal Bokar. Vasil je i punopravni član grupa Darkwood Dub, Trio Sveti, Bace Quartet i Miško Plavi trio.
(Izvor:Pobjeda)
