Netrpeljivost koju neki ljudi osjećaju prema zvukovima poput mljackanja, pucketanja usnama, kuckanja, kliktanja hemijske olovke ili grickalice za nokte, ima svoj precizan naziv – mizofonija.

Neke ljude koji pate od mizofonije određeni zvukovi toliko ometaju da ne mogu normalno ni da rade.

Da veliki broj ljudi pati od ovog poremećaja, dokazuju i internet grupe za podršku ljudima koji od njega pate, a sve donedavno nije postojao dovoljan broj istraživanja o ovoj pojavi ili stanju.

Poremećaj se prvi put pominje kao medicinsko stanje 2001. godine, a dosadanšnje studije pokazale su da mizofonija može da bude povezana sa anksioznošću, depresijom i opsesivno-kompulzivnim poremećajem, ali neki naučnici smatrali su da to uopšte nije “pravi” poremećaj, već samo smanjena tolerancija na zvukove.

Međutim, najnovije istraživanje tima sa Univerziteta Njukasl u Velikoj Britaniji dokazalo je da se frontalni režanj mozga ljudi koji imaju mizofoniju razlikuje od onih koji ne pate od ovog poremećaja.

Lljudi sa ovim poremećajem uglavnom su svjesni svojih reakcija na zvukove, pa da bi razdražljivost i agresivnost držali pod kontrolom, pokušavaju da ih se klone. Ipak, kod nekih osoba je mizofonija toliko eskalirala da moraju potpuno da izbjegavaju situacije u kojima može da se pojavi neki od zvukova okidača.

U izvejštaju objavljenom u časopisu “Current Biology” naučnici iznose dokaze da su skeniranjem mozga ljudi koji pate od mizofonije registrovane promjene u moždanoj aktivnosti kada čuju akustični okidač.

Snimanje mozga magnetnom rezonancom otkrilo je da ljudi sa ovim stanjem imaju nepravilnost u emotivnom kontrolnom mehanizmu koja uzrokuje to da mozak pretjerano reaguje kada registruje zvučne okidače.

Takođe, otkriveno je da zvuci okidači mogu izazvati pojačani fiziološki odgovor, ubrzan rad srca i znojenje.

Magnetnom rezonancom mjerene su aktivnost mozga ljudi sa mizofonijom ili bez nje tako što su bili izloženi neutralnim (kiša, prometni kafić, ključanje vode) i neprijatnim (plač bebe, vrištanje) zvucima i tzv. zvucima okidačima (disanje ili jedenje).

Kada su bili izloženi tzv. okidačima, rezonanca je u mozgu ljudi sa mizofonijom bilježila drugačije rezultate nego kada su bili izloženi neutralnim ili neprijatnim zvucima.

– Za mnoge ljude sa mizofonijom ovo jeste vest jer je prvi put dokazano da postoji razlika u strukturi mozga i funkcija – kaže dr Sukbinder Kumar iz Instituta za neurologiju Univerziteta Njukasl.

Studija je još jedan dokaz da je ovo pravi poremećaj a ne samo smanjena tolerancija ili osjetljivost na određeni akustički stimulans.

Telegraf