Kako je izgledao tvoj prvi “susret” sa violinom?
Davne 1993. godine, u "Dunavskoj ulici" u Novom Sadu, pradjeda se pojavio sa nečim što je meni, u početku, više ličilo na igračku, nego na instrument, a što će mi kasnije pomoći da, Koeljovom terminologijom rečeno, pronadjem svoju "ličnu legendu". I moram da priznam, da je ta škripa u početku, jedino meni bila zanimljiva, i da su se dugo pitali šta djedu bi, jer niko nije bio upoznat sa činjenicom da je violina instrument na kojem, tek poslije nekoliko godina vježbanja, imate šansu da dobijete ton. Ali dobro, na kraju se sve dobro završilo.
Da li si bila neobična svojim vršnjacima?
Jesam. I ta neobičnost nikako da me prođe, vršnjaci i dalje jednako reaguju. Šalu na stranu, pojedini su me posmatrali kao neku čuđakinju, koja je na drugačiji način od njih provodila djetinjstvo i vrlo često žrtvovala druženje sa vršnjacima zarad vježbanja. I nikako im nije bilo jasno šta sad tu ima da se vježba, kada se violina "samo" svira. A s druge strane, mnogi su upisali muzičku školu, želeći istu naklonost nastavnika, čestitke poslije dobijenih nagrada na takmičenjima, aplauze na koncertima, ali su vrlo brzo odustajali, jer su očekivali nizbrdicu, a do svega navedenog moglo se samo uzbrdo.
Bila si prva na rang listi gudača, u klasi Evgenije Kravceve, profesorke iz Moskve, u čijoj klasi si diplomira 2010. sa desetkom. Krenule su nagrade, koje je nemoguće pobrojati. Koja ti je najdraža, za koju si posebno vezana?
Ne želim da zvuči kao kliše, ali zaista mi je svaka draga na svoj način. Četiri puta sam bila prvak naše zemlje u svojoj kategoriji, i na te Zlatne lire sam jako ponosna. U kategoriji kamernih sastava mi je najdraža Prva nagrada i Laureat na 8. Medjunarodnom takmičenju gudača, 2010. godine u Sremskoj Mitrovici, kada smo, sa profesorkom Timeom Kalmar spremali Bramsov klavirski kvintet u F-duru,op. 34. Ali od tih svih nagrada, definitivno mi je najdraža desetka sa magistarskog ispita, 6. decembra 2011., jer sam, zajedno sa svojom profesorkom Evgenijom Kravcevom, izabrala jedno od najtežih djela violinske literature, Koncert za violinu i orkestar u D-duru,op. 35, koji za svakog violinistu predstavlja svojevrstan izazov. Moram da priznam da su mi najdraže one pobjede nad samom sobom, a to se upravo desilo na magistarskom koncertu.
U periodu od oktobra 2010. do avgusta 2011. godine bila si violinista alternativnog I ekstravagantnog sastava “Studio Alektik” iz Novog Sada, koji je bio kombinacija električnih gudačkih instrumenata i elemenata roka, latina, elektro svinga i tradicionalnih motiva Vojvodine. Kakvo je bilo to iskustvo?
To je bio moj drugi dodir sa nečim što nije bila klasika. Prvi susret se desio sa "Almazian Pop Simfonijom", ženskim orkestrom koji predvodi Khachatur Almazian, sjajni violinista iz Jermenije, i sa čijim sam orkestrom, na poziv Emira Kusturice, snimala muziku za film"Cool Water", koji je producirao Džoni Dep. Ta tri dana u studiju na Mokroj Gori bili su sjajno iskustvo. Ubrzo je uslijedio "Alektik", i scene centra "Sava" i Kamerne opere "Madlenijanum" u Beogradu, dvorane"Borik" u Banja Luci, Cankarjevog dom u Ljubljani, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i za mene najdraži, koncert na trgu u Budvi,13. jula 2011. godine, povodom Dana državnosti i rodjendana TO Budve, sa kojom smo imali sjajnu saradnju. Taj koncert je bio vrhunac moje saradnje sa Alektikom, a ujedno i momenat kada sam shvatila da sam dovoljno naučila o estradi i da je vrijeme da se vratim samostalnim koracima i pripremi magistarskog rada. Grupnog rada se nijesam odrekla, na moje veliko zadovoljstvo, po povratku u moj grad Bar, dobila sam poziv od Etno-grupe "Zora" da budem njihov član i jako mi je drago što imam priliku da budem dio autorskog vidjenja našeg tradicionalnog, crnogorskog melosa u pjesmama kompozitora Željka Kosanića, koji je, ujedno, kako ja volim da kažem, "veliki štrumf" Zore.
Pedagošku karijeru započela si u u septembru 2012. godine, kao magistarka violine u ŠOMO “Petar II Petrovićc Njegoš” u Baru i ŠOMO za talente“Andre Navara” u Podgorici. Kakve su nove generacije? Da li imaju strpljenja, pored mnogih izazova, da se koncentrišu na violinu I umjetnost uopšte?
Često sam od svojih roditelja imala priliku da čujem čuvenu rečenicu koja me jako iritirala a glasi: "U naše vrijeme to nije bilo tako". Međutim, u radu sa djecom i mojim prvim susretima sa pedagogijom, sve više imam potrebu da upotrijebim istu. Djeca su rastrgnuta izmedju raznih sekcija i nemaju vremena da se, na pravi način, posvete nečemu. Razumijem potrebu roditelja da otkriju pravi talenat djeteta, ali neko moje mišljenje je, da se djeci nameće previše izbora, u kojima se mnogo češće izgube, nego što se pronađu. Mada, to meni, kao pedagogu,predstavlja svojevrstan izazov, da u velikom broju mogućnosti, i u vremenu u kojem nam virtuelno fukcionisanje zauzima sve veću ulogu, navedem djecu da se zaljube baš u violinu i da ih naučim da instantu uspjeh ne postoji. Da je red, rad i disciplina jedini put. Imam sjajne djake i čini mi se da sam na dobrom putu da, jednog dana, budem dobar pedagog.
(Izvor:RTCG)
