Jedna od legendi kažu da su se u srednjem vijeku ljudi kucali čašama ne bi li istjerali demone. Ova priča povezana je sa crkvenim zvonima za čiji zvuk se vjerovalo da plaši i tjera sve mračne sile. Ipak jedna, mnogo realnija priča je poznata za ovaj običaj.

Naime, na srednjevjekovnim dvorovima u Evropi, neprijatelji su se „uklanjali“ sipanjem otrova u vino. Nakon što se za ovu „tajnu“ pročulo, da bi pridobili povjerenje gostiju, domaćin na velikim gozbama snažno su sudarali svoje čaše sa čašama gostiju ne bi li im se pića izmiješala, a gosti bili sigurni da se u njihovim vinima ne krije otrov. Otuda i običaj da domaćin uvijek prvi proba vino prije nego ga ponudi gostu.

U starim germanskim plemenima su se kucali čašama prije svakog ispijanja ne bi li uplašili duhove, a u to su vjerovali i starosjedioci Kongoa. Konjanici Nomadskih plemena su svoje čaše ukrašavali zvonima i ostalim oruđem koje proizvodi buku ne bi li zlo držali podalje od ljudi. Na Tibetu i u dinastiji Šang običaj je takođe bio da se prije ispijanja „pravi buka“ kucanjem za sreću i blagostanje.

U staroj Grčkoj, zvuk je takođe imao bitnu ulogu u ispijanju vina, ali samo zato što su Grci vjerovali da vino donosi duhovnost i ljepotu za sva čula, pa se pored ukusa, boje i mirisa, kucanjem čaša stvarao ugođaj i za uši.

Antropolozi tvrde da su drevni Sumeri imali mnoge rituale vezane za ispijanje pića, ali se kucanje čašama nigdje konkretno ne spominje.

Danas kucanje čašama uglavnom znači veselje i sreću, a u nekim zemljama se njima izražava poštovanje. Naime, Japanci na opuštenijim večerama sa prijateljima kada se kucaju, čaše postavljaju na istom nivou, dok na poslovnim večerama će podređeni kad se kuca sa šefom u znak poštovanja svoju čašu uvijek postaviti malo niže.