MI smo one niti koje, kako je rekao pesnik Stevan Raičković, povezuju nerođene sa mrtvima. Preci su deo nas i njihovi glasovi dolaze iz dubine našeg bića da bi nas bolje utemeljili u onome što bismo mi trebalo da prenesemo našim potomcima - kaže za "Novosti" Veroljub Vukašinović, pesnik koji je dobio ovogodišnju nagradu Zadužbine Branko Ćopić za poeziju, za knjigu "Iznad oblaka" u izdanju "Prosvete".
U ovim pesmama progovaraju glasovi predaka i oživljava predačko vreme. Kao izraziti liričar, Vukašinović, po oceni žirija, poeziji daje dubok lični ton, osenčen tugom prolaznosti.
- Tuga zbog prolaznosti je univerzalno osećanje svakog ljudskog bića ali tek kada nas neposredno dotakne crni leptir koji se spusti na naše najbliže shvatimo da je ta tuga nešto što je deo života i da bez mraka ponoći ne možemo da spoznamo ni punoću naše dnevne svetlosti - kaže pesnik koji živi i radi u Trsteniku.
* Kroz pesme "teku stoleća i teče Morava". Ova reka ima posebno mesto u pesmama, kao da drži na okupu detinjstvo, zavičaj, otadžbinu...
- Morava je reka koja teče kroz našu istoriju, geografiju i poeziju. To je opevana reka kojoj su mnogi pesnici prineli lepe stihove. Ja je doživljavam i kao zavičajni toponim, mada mi je dublji zavičaj u Gledićkim planinama, ali i kao simbol jednog pretežnog dela Srbije koji se još drži na okupu kao jedno srce sa tri Morave kao tri glavne arterije. Zato sam i napisao stih "Primi me, Moravo, da se moravimo...
(Izvor:Večernje novosti)
