Ta An­to­lo­gi­ja no­vi­jeg srp­skog pje­sni­štva me­đu svo­jim ko­ri­ca­ma sa­bra­la je pje­sme 68 auto­ra ko­ji su, ka­ko je ka­zao njen pri­re­đi­vač An­dri­ja Ra­du­lo­vić, du­hov­ni Nje­go­še­vi na­sled­ni­ci. „Je­zer­ski vrh“ je, is­ta­kao je on, svo­je­vr­sna či­tan­ka u ko­joj je uhva­će­na po­e­zi­ja na pre­lo­mu pro­šlog i po­čet­kom ovog vi­je­ka, od­no­sno nad­ra­ma­tič­ni­jem mo­men­tu na­še sa­vre­me­ne isto­ri­je i kul­tu­re. Ra­du­lo­vić je ka­zao da da su se u pri­re­đe­noj či­tan­ci na­šli auto­ri ko­ji su isto­vre­me­no slu­ša­li Rem­boa, po ko­jem u po­e­zi­ji uvi­jek tre­ba bi­ti nov, ali isto­vre­me­no i Eli­o­ta ko­ji je po­te­ci­rao tra­di­ci­ju kao te­melj­nu osno­vu po­e­zi­je.

-Iz­bor po­e­zi­je ko­ji je pred va­ma do­no­si raz­li­či­te pje­snič­ke stra­te­gi­je, go­to­vo ča­rob­nu ra­zno­vr­snost, ko­ja ras­po­la­že ori­gi­nal­nom pje­snič­kom ener­gi­jom i cje­lo­vi­tim, ka­ko se to ka­že, po­gle­dom na svi­jet. U oda­bra­nim pje­sma­ma vi­dan je sop­stve­ni oti­sak du­še ali i pje­snič­ka pa­ra­dig­ma ko­ja osli­ka­va stva­ra­lač­ki ka­rak­ter sa onim ele­men­ti­ma i atri­bu­ti­ma ko­ji ga­ran­tu­ju iz­ra­zi­tu in­di­vi­du­al­nost, ka­zao je Ra­du­lo­vić.

I sam nan­ziv an­to­lo­gi­je do­volj­no go­vo­ri o nje­nom sa­dr­ža­ju, a ime je do­bi­la po Lov­ćen­skom vr­hu gdje je ne­kad bi­la cr­kva u ko­joj je po­či­vao vla­di­ka Ra­de.

og vr­ha da­nas ne­ma, ali u pam­će­nju Nje­go­še­vog na­ro­da on i da­lje sve ja­če svi­je­tli kroz ri­ječ, kroz po­e­zi­ju. Ze­mlje ko­je ne­ma­ju svo­je pje­sni­ke i ne po­sto­je, a ne­ko je dav­no re­kao da je Ho­mer vred­ni­ji za Grč­ku ne­go sva nje­na oba­la, sma­tra pri­re­đi­vač.

Aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je is­ta­kao da to što je „Je­zer­ski vrh“ iza­zvao ras­pra­vu sa­mo go­vo­ri ka­ko je po­e­zi­ja ži­va i ka­ko se an­to­lo­gi­ja­ma još uvi­jek pri­da­je pre­su­dan zna­čaj.

-Svje­do­ci smo da i po­sli­je svih pro­ro­ka ko­ji su pro­ri­ca­li kraj pje­sni­štva i po­e­zi­je, či­ta­o­ci ni­je­su iz­da­li po­e­zi­ju. An­to­lo­gi­je još uvi­jek pred­sta­vlja­ju ne­ki ko­nač­ni sud o ne­či­joj vri­jed­no­sti pa se oni­ma ko­ji u tu an­to­lo­gi­ju ni­je­su ušli či­ni da je to ne­ka „No­je­va bar­ka“ na ko­ju se ni­je­su ukr­ca­li, re­kao je krat­ko Beć­ko­vić ko­ji po­tom pro­či­tao ne­ko­li­ko svo­jih pje­sa­ma kao i no­vu „Čo­ek“.

An­to­lo­gi­ja no­vi­jeg srp­skog pje­sni­štva „Je­zer­ski vrh“, ka­za­la je pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač , hva­lje­na i ospo­ra­va­na, još je jed­na knji­ga ob­ja­vlje­na na ći­ri­lič­nom pi­smu u Cr­noj Go­ri. Kao ta­kva, is­ta­kla je ona, za­slu­žu­je da bu­de ši­ro­ko pred­sta­vlje­na na či­ta­vom srp­skom go­vor­nom pod­ruč­ju.

-U ve­zi sa tim na Đur­đev­dan ove go­di­ne, na Nje­gu­ši­ma mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je je re­kao da je Cr­na Go­ra bez Je­zer­skog vr­ha, bez Lov­će­na, bez cr­kve na Lov­će­nu i Nje­go­ša, u na­šim sr­ci­ma sa­mo jed­na pra­zna lju­ska, ka­za­la je Ba­krač.

Osim nje, Beć­ko­vi­ća i pri­re­đi­va­ča, na pro­mo­ci­ji u Nik­ši­ću svo­je sti­ho­ve pred­sta­vi­li su i Ran­ko Jo­vo­vić, Ili­ja La­ku­šić, Be­ćir Vu­ko­vić i Mi­lu­tin Mi­ćo­vić.B.Bra­šnjo.

Ži­va ri­ječ va­žna za naš ži­vot

Knji­žev­nik Mi­ćo­vić, ko­ji je ujed­no i pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka „Nje­goš“ ko­je je za­jed­no sa ku­ćom „Štam­par Ma­ka­ri­je“ iz­da­vač „Je­ze­r­skog vr­ha“, na­veo je da su u An­to­lo­gi­ji pje­sni­ci ko­je vo­li­mo i ko­ji su uni­je­li no­vu ener­gi­ju u naš je­zik.

- Mi smo u Cr­noj Go­ri, kao i u ci­je­lom srp­stvu, kao nad po­no­rom i ne­ma­mo ni­šta du­blje, tvr­đe, ni ži­vlje od je­zi­ka da nas ne pre­pu­sti tom po­no­ru i ni­šta­vi­lu, da nas iz ni­šta ili iz one taj­ne ne­i­me­no­va­ne sup­stan­ce iz­ra­zi i po­svje­do­či. Mo­žda ni­je ta­ko stra­šno re­ći da se ne­ma­mo u što dru­go po­u­zda­ti osim u po­e­zi­ju, re­kao je Mi­ćo­vić..

(Izvor:Dan)