Piše: Blagoje Eraković

U Vrbasu se u subotu, 26. februara, održao jedan političko-propagandni skup u režiji SNS-a i DF-a koji su organizatori nazvali "Osma decenija od kolonizacije iz Crne Gore". Već sam naziv skupa, a pogotovo njegovi glavni akteri i program koji je izveden, nedvosmisleno nam govore o namerama organizatora. Da budem kratak, jasan i direktan – beše to još jedna u niz promocija velikosrpstva i negacija Crnogoraca, usudiću se reći i države Crne Gore.

Pođimo od samog naziva skupa. Do sada nisam imao prilike da čujem i vidim da neko obeležava "osmu deceniju" nekog događaja, jer se obično obeležava osam decenija od nekog događaja. Međutim, pošto je kolonizacija Vojvodine izvedena u periodu od 1945. do 1948. jubilej od osam decenija od tog događaja bi trebalo obeležiti tek između 2025. i 2028. Koliko sam upoznat, u toku 2020. je bilo planirano obeležavanje 75. godišnjice početka kolonizacije Crnogoraca u Vojvodinu, uz prigodna kulturna dešavanja i naučne tribine. Država Crna Gora je trebala da stane iza tog projekta, ali je pandemija korone, nažalost, sve to onemogućila i odložila.

Zašto se 2022. organizuje skup na kojem se obeležava „osma decenija od kolonizacije“ sasvim je jasno. Pored negiranja postojanja Crnogoraca u Vrbasu i okolini, skup je trebao da posluži lokalnim naprednjacima za promociju i sticanje političkih poena kod njihovih pretpostavljenih na pokrajinskom nivou. Ne zaboravimo da je u Srbiji u toku predizborna kampanja i da je svaki glas naprednjacima veoma važan. Organizatorima skupa u Vrbasu nije smetalo da 2022. godine obeležavaju „osmu deceniju kolonizacije“, ali im je smetalo bilo kakvo pominjanje Crnogoraca koji su kolonizovani u Vrbasu i okolini.

Zato su u samom nazivu skupa „Osma decenija kolonizacije iz Crne Gore“ perfidno izbegli pominjanje Crnogoraca. Valjalo bi se malo podsetiti ko su bili ti ljudi koji su kolonizacijom posle 1945. stigli iz crnogorskog krša u vojvođansku ravnicu. Posleratnom kolonizacijom su bile gotovo isključivo obuhvaćene porodice učesnika narodnooslobodilačkog rata, od kojih su mnogi bili članovi ili simpatizeri KPJ te su kao takvi smatrani za pouzdan element u novoj državi koja je stvorena posle Drugog svetskog rata. Prema planu novih jugoslovenskih vlasti, Crnogorci su naseljeni u onim srezovima u Bačkoj koje su lokalni Nemci napustili u toku poslednje ratne godine 1944-1945.

Pored Crnogoraca, u više srezova Banata i Bačke kolonizovani su i Srbi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, sa kojima su Crnogorci zajedno izneli glavni teret narodnooslobodilačkog rata. Tim Srbima i Crnogorcima kolonizovanim u Vojvodini bila je namenjena uloga novih ganičara koji bi u slučaju nekog novog rata i invazije na Jugoslaviju iz pravca severa primili na sebe prvi udar. Svoju nacionalnu pripadnost kolonisti Crnogorci su jasno izražavali na popisima koji su sprovođeni u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. To su bili prvi popisi na kojima su Crnogorci mogli slobodno da izraze svoju nacionalnu pripadnost.

Rezultati tih popisa nedvosmisleno nam govore da su se izjašnjavali kao Crnogorci. Kategorija Srbin iz Crne Gore u to vreme još nije bila izmišljena. Mi koji smo išli u škole u ona vremena kada je učitelj ili odeljenjski starešina prilikom konstituisanja odeljenjske zajednice na početku školske godine, za potrebe statistike, ispitivao učenike o nacionalnoj pripadnosti, sećamo se da se 99,99% potomaka kolonista Crnogoraca, izjašnjavalo kao Crnogorci i to s ponosom. Oni koji su se izjašnjavali kao Srbi su bili na nivou statističke greške. Moji drugovi i drugarice iz odeljenja i ja smo imali običaj da kada odeljenjski starešina upita „Crnogorci?“, kako bi uneo u zapisnik, svi zajedno ustanemo i kažemo „Mi smo Crnogorci!“

Dobro je što se u školama i dalje čuvaju matične knjige da tome posvedoče. Istina, kad su godišnjice mature nekima nije baš milo da te matične knjige prelistavamo. Ne vole da ih podsetimo na to šta su sa ponosom bili i kako su se osećali do skoro. Danas je i u Vrbasu, nekadšnjoj crnogorskoj perjanici, postalo nepopularno pominjanje Crnogoraca.

Mnogi koji su se nekada i prilično iritantno busali u grudi kako su veliki Crnogorci postali su preko noći Srbi iz Crne Gore, na podsmeh svojih sugrađana, često pripadnika drugih nacija koji vekovima žive u Vojvodini i Vrbasu i po svaku cenu čuvaju svoj nacionalni identitet, a koji se dobro sećaju kako su se njihovi prijatelji i komšije donedavno deklarisali. Danas upravo ti koji se izjašnjavaju kao Srbi iz Crne Gore imaju potrebu da vrše konstantni pritisak na sve nas koji se i dalje osećamo Crnogorcima ne bi li nas ubedili da smo u zabludi i da ne znamo, kako to oni kažu, „pravu“ istoriju svoga roda.

U društvu u kojem živimo postalo je nepoželjno izjašnjavati se kao Crnogorac, a tu atmosferu netrpeljivosti ponajviše podgrevaju potomci kolonista Crnogoraca koji su se u međuvemenu preobratili u Srbe iz Crne Gore. Lično, nikada nisam naišao na Srbina meštanina, starosedeoca u Vrbasu, Mađara, Hrvata, Rusina, Slovaka ili bilo kog pripadnika neke druge nacije koji bi bio spreman da uđe u raspravu sa mnom po pitanju mog nacionalnog identitea, osim Srbina iz Crne Gore za kojeg znam da se do juče izjašnjavao kao Crnogorac, veliki Crnogorac, čak toliko veliki i ponosit da je svojim busanjem u grudi bio iritantan i za nas obične Crnogorce.

Takvi danas pretenduju da nam drže slovo o našem nacionalnom identitetu. Takvi su i organizovali sinoćni skup u Vrbasu, skup na kojem nije bilo pomena Crnogoraca niti isticanja jedne jedine crnogorske zastave. To ne treba da nas čudi, jer je skup organizovan isključivo u režiji SNS-a i DF-a. U organizaciji supa nije učestvovala nijedna od institucija države Crne Gore koje sarađuju sa crnogorskom nacionalnom zajednicom u drugim državama, ali jeste pokrajinski Fond za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu na čijem čelu se nalazi kum Vladislava Dajkovića.

Taj Fond sprovodi zvaničnu politiku naprednjačkog režima iz Beograda koja insistira na tome da svi Srbi koji žive u zemljama u regionu, a posebno u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, treba na Srbiju da gledaju kao na svoju matičnu državu i da u Aleksandru Vučiću vide svog predsednika. Tako da Srbi iz Crne Gore, čiji su preci vekovima živeli na crnogorskom kršu, ne treba na Crnu Goru da gledaju kao na svoju otadžbinu i svoju matičnu državu, već na Srbiju. Na ovaj skup sam bio pozvan od strane prijatelja iz zavičajnog Banjsko-vučedolskog udruženja iz Vrbasa čiji sam član.

Ne znajući da znam ko stoji iza organizacije skupa i sa kojim namerama, prijatelj mi je govorio da organizatori obećavaju dobar provod uz Aca Pejovića i Snežanu Đurišić, a da će među glavnim gostima biti Joanikije Mićović, Matija Bećković, Danica Crnogorčević i Milomir Miljanić. Kada je prijatelj završio sa hvalospevima na račun organizatora i programa skupa, uljudno sam odbio poziv i rekao mu da mi ne pada na pamet da prisustvujem skupu koji će služiti isključivo promociji velikosrpstva i negaciji svega crnogorskog. Napomenuo sam mu da su glavne zvezde večeri, ironično, svi do jednog rođeni Crnogorci, ali u isto vreme i najveći negatori Crnogoraca.

Joanikije Mićović kaže da je od Aleksandra Rakovića naučio mnogo toga. Sjajnog učitelja ima. Ne zaboravimo da je Mićović prisustvovao skupu na kojem je Raković doslovce rekao: „U jednom momentu, njih 100 hiljada ostaće protiv nas 7,5 miliona! A onda će biti prilike da sa njima razgovaramo kako dolikuje!“ Potpuno je jasno da Raković priziva i priželjkuje istrebljenje Crnogoraca u Crnoj Gori. Mićović je govorio posle njega. Ni jednom jedinom rečju nije osudio ono što je Raković izgovorio, niti se ogradio od toga.

Poseban je odnos Vrbašana prema Matiji Bećkoviću, čuvenom „disidentu“ koji je sve privilegije, pa i članstvo u SANU, ostvario u socijalističkoj Jugoslaviji. U Vrbasu je postalo IN prisustvovati književnim večerima na kojima Matija govori svoju poeziju, a Vrbašani ga zadivljeno slušaju. Među njima je i mnogo potomaka kolonista Crnogoraca. Većina njih ni sama ne zna zašto dolazi na te večeri. Matijinu poeziju niti poznaju niti čitaju, jer kad ih pitaš da navedu neku Matijinu knjigu, zbirku, pesmu, dalje od „Ćeraćemo se još“ ne mogu da dobace. Međutim, neko im je rekao da je dobro da budu viđeni na tim pesničkim večerima i zato redovno idu „na Matiju“, kako kažu, svesni ili nesvesni da Matija gaji patološku mržnju prema svemu crnogorskom.

Zapalila je sinoć masu na skupu Danica Crnogorčević svojim hitom, a najglasniji u pevanju „veseli se srpski rode“ bili su do juče veliki Crnogorci koji su često znali da posprdno govore o Srbima, naročito starosedeocima u Vrbasu, smatrajući ih u svakom mogućem smilsu manje vrednima od sebe. Zato se takvi ljudi mogu osećati delom srpskog roda samo ako su „najveći od svih Srba“, „srpski Spartanci“ i „so srpstva“, kako vole za sebe da kažu. To godi njihovom egu, jer oni koji su do juče bili najveći Crnogorci ne mogu prosto biti samo obični Srbi. Oni moraju biti najveći Srbi.

Najaviše organizatori i dolazak Milomira Miljanića, moga plemenika, Banjanina. Guslara koji je redovno učestvovao na crnogorskim večerima i bio veliki Crnogorac, dok nije postao Srbin iz Crne Gore nastanjen u Beogradu. Bilo bi zanimljivo videti kako bi potomci kolonista Crnogoraca iz partizanskih porodica reagovali da im Milomir na skupu zapeva „Nad Kraljevom živa vatra seva“, kako je svojevremeno pevao u studiju Happy TV, kada mu je vojvoda Šešelj podviknuo „PEVAJ!“, tražeći od njega da mu otpeva neku četničku pesmu. Milomir se tada brže bolje uhvatio mikrofona i zapevao, zaboravljajući da potiče iz bratstva koje je dalo jednog Nika Miljanića.

Skupu su prisustvovali i gosti iz Crne Gore, predsednici opština Berane, Andrijevica, Mojkovac i Nikšić. Potomci kolonista Crnogoraca, iz partizanskih porodica, imali su priliku da se pozdrave sa mladim četnikom Markom Kovačevićem. Mnogi su se i slikali sa njim pa ponosno kačili slike na društvene mreže. Bio je tu i Vladimir Božović, nikada prežaljeni, a još uvek aktuelni ambasador Srbije u Crnoj Gori sa trenutnim mestom prebivališta u Beogradu. Ovog rođenog Nikšićanina, koji je postao ambasador strane države u svojoj sopstvenoj državi, Crna Gora je proterala zbog neprimerenog ponašanja i mešanja u njena unutrašnja pitanja. Do danas prima ambasadorsku platu.

Setimo se samo Vladislava Dajkovića i njegovih srceparajućih igrokaza snimljenih u znak podrške Božoviću i njegovim roditeljima u Nikšiću, koje sin, proterani ambasador, tobože, nije mogao da poseti. Nije spominjao Dajko da je Božovuću kao ambasadoru zabranjen ulazak u Crnu Goru sa diplomatskim pasošem, ali da kao običan građanin u svakom momentu može iz Beograda da dođe do Nikšića i poseti svoje stare roditelje. Stigao je Dajko i do Vrbasa. Taman da se uslika sa Igorom Mirovićem, predsednikom Pokrajinske vlade Vojvodine i ostalim naprednjačkim mecenama koji sponzorišu njegovu infantilnu kampanju na društvenim mrežama. Napisa Dajko kako su se Srbi iz regiona okupili u Vrbasu da se provesele. Ne spomenu Dajko ni C od Crnogoraca, kojima je i sam nekada pripadao.

U toj „groznici subotnje večeri“ uživala je i generalna konzulka Crne Gore u Srbiji Nevenka Bošković Ćirović, pevajući u sav glas hit Danice Crnogorčević dok joj je u mislima, verovatno, odzvanjalo „dogodine na Lovćenu“ pošto je poznata kao neko ko želi da ispuni „Đedov amanet“.

Svojim obraćanjem skup su začinila, uz Matiju, dva najveća pesnika među Srbima iz Crne Gore, Blagoje Baković i Slavko Perošević. Setimo se samo kako se Baković u jeku korone, u jesen 2020, slikao nad Amfilohijevm odrom kako ljubi telo čoveka preminulog od korone da bi ubrzo potom završio u bolnici u Vrbasu, zaražen koronom. Nastup Peroševića, samoproklamovanog epskog pesnika, koji svoju nižerazrednu poeziju recituje na raznim opskurnim skupovima, slikovito pokazuje sav sunovrat Vrbasa, nekada urbane sredine sa izuzetnom kulturnom scenom, kojoj su veliki doprinos da li mnogi Crnogorci.

Šta se dogodilo sa gradom u kojem su svoj neizbrisiv trag ostavili jedan Ratko Šoć i jedan Minja Vučetić. Ljudi koji su došli sa crnogorskog krša u vojvođansku ravnicu i koji su imali takav sentiment da su mogli svojim crnogorskim srcem da osete vojvođansku dušu i napišu i komponuju Osam tamburaša s Petrovaradina. Jednu od najlepših pesama iz Vojvodine. Jednu od prvih asocijacija na Vojvodinu svima nama. Kako je Vrbas od jednog Ratka Šoća i jednog Minje Vučetića došao do toga da sluša "poeziju" Slavka Peroševića i divi se njegovim desetercima o Mladiću, Karadžiću, Putinu. Tužno, zaista. No, očigledno je jedan Perošević kao „pesnik“ taman po meri onih koji su skup organizovali.

Da sumiram, skup posvećen kolonizaciji Crnogoraca u Vojvodinu organizovali su nekadašnji Crnogorci koji su na tom skupu zabranili pominjanje Crnogoraca. Govorilo se o kolonistima, gorštacima, našem narodu, Srbima iz Crne Gore, ali se Crnogorci jednom jedinom rečju nisu pomenuli. O ovom skupu se malo šta znalo u Vrbasu do pre desetak dana. Kada se pročulo da se sprema „crnogorsko veče“ mnogi su se obradovali i ponadali da će moći da prisustvuju, da se provesele, da uživaju u crnogorskoj pesmi. Nisu ni znali ko stoji iza organizacije tog skupa i sa kakvim namerama. Kada je postalo jasno da će samo odabrani biti udostojeni poziva, mnogi su se razočarali što nisu među „viđenim Vrbašanima“. Većina onih koji su dobili poziv rado su se odazvali i pojavili na skupu iz raznih motiva.

Mi koji smo poziv dobili i potom ljubazno odbili da učestvujemo u tom političko-propagandnom skupu koji je jedino imao za cilj promociju velikosrpstva i negaciju svega crnogorskog, pitamo se kako ćemo jednog dana kad sve ovo prođe, a proći će, stati jedni pred druge i pogledati su u oči. Mi znamo kako ćemo, a oni koji su sinoć bili na tom skupu neka razmišljaju kako će.

Blagoje Eraković