Da li uop­šte ima svje­tlo­sti i ta­me kao ka­te­go­ri­ja, ili je si­vi­lo naš usud.

Ni­ko ne­će pro­pa­sti /ni­ko ko je na ovom pu­tu/bez po­vrat­ka/.

Ta­mo gdje pre­sta­je vi­dik, gdje je ho­ri­zont po­sled­nja tač­ka za pro­sto „jed­no­će­lij­sko” oko, tu za­po­či­nje istin­ska po­e­zi­ja, gdje je na­šao vi­so­ko hi­je­rar­hij­sko mje­sto i naš pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić. Na sa­mom pje­snič­kom, ju­go­slo­ven­skom ne­bu, a ono bi­ja­še pro­stra­ni­je od nje­nih dr­žav­nih gra­ni­ca. Pri­je pe­de­set i vi­še go­di­na vi­nuo se pje­snik i još uvi­jek ko­ra­ča uz­la­znom pu­ta­njom. Na tom pu­tu ni­je­su ga spu­ta­le broj­ne pre­pre­ke. Ni za­vo­dlji­ve stran­pu­ti­ce, ma ka­ko blje­šte­ći iz­gle­da­le. Ne, ne za­ve­do­še ga sa za­cr­ta­nog, ili do­su­đe­nog pu­ta / Ima ne­ke stra­šne sla­ve / Ima ne­ke stra­šne sud­be / Ima ču­da u lju­di­ma. Ta­ko pje­va i dje­la Ran­ko Jo­vo­vić u knji­zi „Če­ka­ju­ći Ja­ko­bin­ce”, to je po­e­zi­ja ko­ja je na­sta­la, ne iz do­ko­li­ce, već pje­sni­ko­ve ne­sa­ni­ce. Ta­ko je to pre­po­zna­la i Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga iz Be­o­gra­da, na­ša naj­sta­ri­ja i naj­re­no­mi­ra­ni­ja iz­da­vač­ka ku­ća i ob­ja­vi­la je Jo­vo­vi­će­ve „Ja­ko­bin­ce”, u svo­joj ka­rak­te­ri­stič­noj ne­pro­mi­je­nje­noj for­mi. Ta­mo i ta­ko, sa­mo mo­gu pro­bra­ni, ko­ji su pro­šli umjet­nič­ko si­to i re­še­to.

Što ovu knji­gu po­e­zi­je či­ni oso­be­nom ili oso­be­ni­jom od nje­go­ve „Gvo­zde­ne šu­me”, ili svih ob­ja­vlje­nih knji­ga do da­nas? U for­mal­nom po­gle­du ni­šta, jer sve je to pu­no­krv­na po­e­zi­ja, ali je ipak odva­ja uz­la­zna umjet­nič­ka sta­za. Ona je još uvi­jek stri­je­la ko­ja bes­kom­pro­mi­sno ju­ri ci­lju, pje­sni­ku po­zna­tom sa­mo.

Evo ži­vim i pu­tu­jem da­lje

Ali ni­ko pro­pa­sti ne­će

Pod ovim zna­kom...”

Me­đu­tim, ni­je­su svi pu­te­vi isti, a po­seb­no etič­ki /Sa­mo ni­šta ko­ra­ča/ Na ovom pu­tu bez po­vrat­ka/. Ova­ko je­zgro­vi­to mi­sli i na iz­gled sa­svim obič­ne sli­ke, či­ne po­et­sku fi­lo­zo­fi­ju nji­ho­vog tvor­ca, ko­ji to kao uz­gred, me­ta­fo­rom, oba­ra ni­šta­vi­lo i sav ni­šta­vluk pri­vre­me­no po­sto­je­ćeg. U pje­smi „Da ja la­žov ni­je­sam”, sti­ho­vi­ma /Oci­je­ni­ćeš ti moj mrak / To mo­je bi­jed­no ra­do­va­nje/, ta­ko pje­snik osvje­tlja­va ne­do­dir­lji­vo, to ni­je sa­mo in­ti­ma, već ko­lek­tiv­no slje­pi­lo ili iz­bor ku­ka­vič­lu­ka kao mo­guć­nost ve­ge­ti­ra­nja. Pje­snik se ne mi­ri sa po­sto­je­ćim, jer ono po­ni­ža­va čo­vječ­nost u čo­vje­ku.

Po­ne­kad nam se uči­ni da se po­e­ta za­mo­rio /Iz­gle­da / Da do­ži­vlja­vam pro­la­znost/ To­me se ni­je­sam na­dao. / Uči­ni­lo se to i nje­mu sa­mom, a mo­gu­će da se sa pre­fi­nje­nom iro­ni­jom ob­ra­ču­na­va sa svi­ma, pa i sa­mim so­bom, a to je naj­vid­ni­je u pje­smi „Bla­go nje­mu ne zna ni­šta”. Da se pje­snik ni­je za­mo­rio taj duh ne sta­ri sve dok je u sta­nju da ka­že: Da sam is­ku­kao svo­je cr­no sr­ce / Ja bih grd­no ra­to­vao / I grd­no bi nji­ma bi­lo. I bi im bi­lo, jer u pje­sni­ku ovog for­ma­ta sta­nu­ju i bit­ku bi­ju bez pre­stan­ka i an­đeo i de­mon. Iz tih že­sto­kih su­da­ra si­je­va­ju iskre i pre­ta­ču se u mu­nje i ča­ro­li­ju po­e­zi­je. Sve je to pra­će­no mjer­lji­vom gip­ko­šću maj­sto­ra ko­ji ra­za­su­ti oganj osmi­šlja­va u je­din­stve­nu sin­te­zu je­zič­ke, estet­ske i me­ta­fo­rič­ke gip­ko­sti. Me­ta­fo­ra je je­dan od oso­be­nih zna­ko­va sti­la ko­ja pra­ti u sto­pu fi­lo­zof­sko-po­et­sku mi­sao ovog stva­ra­la­štva.

I ni­je „Pro­kle­ta Tro­ja”. Ne­ka mi bu­de do­zvo­lje­no, ma­kar i po­gri­je­šio, ali sma­tram da je ovo naj­kom­plek­sni­ja pje­sma ove knji­ge. Po na­šem su­du „Tro­ja” ni­je pa­la i ne­će pa­sti dok je bra­ne pje­sni­ci an­tič­ke ko­vi­ne.

Jo­vo­vi­će­va po­e­zi­ja ma­gič­nih gi­ba­nja i lir­skih va­le­ra uz­no­se či­ta­o­ca, i onog ne­u­kog, do ho­ri­zon­ta mi­sti­ke, ko­ja je sa­sta­vlje­na od ri­je­či i lju­ba­vi, do pa­tri­o­ti­zma i ot­po­ra sve­mu što pri­ti­ska slo­bod­nog čo­vje­ka. Da je vi­še Jo­vo­vi­ća i Jov bi nam za­vi­dio.

(Izvor:Dan)