U Iranu, desetine hiljada ljudi učestvovale su u uličnim protestima posle smrti 22-godišnje Mahse Amini u policijskom pritvoru. Amini je privedena zbog navodnog kršenja strogih pravila oblačenja Islamske Republike.

"Taj događaj je zaista izazvao veliko nezadovljstvo širom Irana zato što su svi mogli da zamisle svoje ćerke, supruge, sestre u istoj situaciji", kaže Nataša Hil iz Bliskoistočnog programa u Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), nevladine organizacije sa sjedištem u Vašingtonu.

U Kini su takođe održani masovni protesti, a čuli su se i zahtjevi za ostavku lidera Si Đinpinga.

"Počeli su naravno kao bijesna rekacija na kovid karantine zbog kojih su desetine miliona, a nekad i stotine miliona Kineza bile zarobljene u svojim stanovima", podsjeća Leri Dajmond, ekspert za demokratiju sa Univerziteta Stenford.

Protesti u Rusiji, kako navode eksperti, bili su manji, iako su hiljade izašle na ulice 2021. godine nakon hapšenja Alekseja Navalnog, opozicionog lidera i protivnika ruskog predsjednika Vladimira Putina.

Rusi su protestovali i zbog ruske invazije na Ukrajinu.

“Održani su značajni protesti ubrzo nakon invazije na Ukrajinu i krajem ljeta kada je Rusija najavila da će regrutovati veći broj ljudi za borbe u Ukrajini", ističe Grejem Robertson, ekspert za političke proteste, demokratizaciju i autoritarne režime na Univerzitetu Sjeverne Karoline.

Eskperti navode da su demonstranti u Iranu, Kini i Rusiji uspjeli da natjeraju autoritarne režime u njihovim zemljama na ustupke, kao što je nedavna odluka Pekinga da ublaži politiku nulte tolerancije na kovid posle masovnih protesta.

Međutim, postavlja se pitanje šta demonstranti moraju da urade da bi zbacili autoritarne režime. Eksperti smatraju da bi u Rusiji, podjela među elitom na vrhu mogla da oslabi Putina.

"Ako misle da imaju budućnost nakon odlaska šefa, možda će u jednom trenutku odlučiti da sarađuju sa demonstrantima, staviće do znanja da im se neće suprostavljati i možda će ohrabriti više ljudi da izađu na ulice", ocjenjuje Robertson.

Analitičari takođe ističu da su veliki štrajkovi širom Irana pozitivni, ali primjećuju i da pripadnici bezbjednosnog sektora nisu podržali demonstrante.

"I na kraju, mora da postoji neki lider te revolucije, faktor koji bi doveo do ujedinjenja posle pada režima i omogućio izlazak nekim njegovim elementima", naglašava Nataša Hil.

Eksperti s kojima je Glas Amerike razgovarao kaže da je uspjeh demonstranata više vjerovatan ako mogu da iskoriste ekonomsku krizu u zemlji, promijene taktiku i ne odustaju, moguće više godina. Dodaju da protesti moraju biti nenasilni i tehnološki stručniji od režima koji ih nadzire.

"Ima mnogo ljudi u zemlji i u inostranstvu koji su spremniji da podrže nenasilne, nego nasilne proteste", smatra Majkl Miler, profesor političkih nauka na Univerzitetu Džordž Vašington.

Čak i bez obaranja režima, što eksperti ne očekuju, protesti ulivaju nadu.

“Razlog za nadu je upravo u poruci koja se upućuje. Da ti režimi nemaju široku ili bezbjednu i sveobuhvatnu podršku javnosti", kaže Leri Dajmond.

A sa urušavanjem javne podrške, urušava se i legitimnost režima, zaključuju eksperti za demokratiju.