Direktor Zavoda za socijalnu i dječiju zaštitu, Miloš Ristić je, govoreći o zakonskoj regulativi, rekao da su ključni Zakon o socijalnoj i dječijoj zaštiti i tri pravilnika.

„To su pravilnici o akreditaciji programa obuke, pravilnik o stručnim poslovima i pravilnik o licenciranju stručnih radnika“, naveo je Ristić.

Poručio je da će Zavod pružiti svu stručnu i logističku podršku da se akredituje što više programa obuke.

„Niko ne može da akredituje program obuke, da ga realizuje i da shvati šta su suštinski problemi, bez oni ljudi koji su u direktnom radu sa korisnicima“, istakao je Ristić.

Rekao je da trenutno ima 103 aktivna programa obuke, navodeći da je od tog broja NVO sektor akreditovao 56.

„Vidim problem u Zakonu o socijalnoj i dječijoj zaštiti. Zakon, kada je rađen, nije propoznao nove profile stručnih radnika koji se pojavljuju na našem tržištu. To zakonski moramo da pratimo. Izmjenom zakona proširićemo dijapazon ljudi koji će moći da dobijaju licence“, naveo je Ristić.

Izvršni direktor Saveza slijepih Crne Gore, Goran Macanović, ocijenio je da je sazrelo vrijeme za sveobuhvatnu reformu u oblasti socijalne i dječije zaštite.

„U ovom trenutnom sistemu akcenat bih stavio na jasnije utvrđivanje nadležnosti institucija kad je u pitanju licenciranje usluga. Jedan od koraka koji je neophodan je utvrđivanje standarda za konkretnu uslugu“, naveo je Macanović.

Ukazao je da je iskustvo pokazalo da ne postoji jasna nadležnost institucija ko radi na razvoju standarda.

Ukazao je da su organizacije osoba s invaliditetom prinuđene da licenciraju usluge.

Izvršna direktorica Udruženja mladih sa hendikepom Crne Gore, Marina Vujačić, kazala je da crnogorsko zakonodavstvo, javne politike i praksa nisu zasnovani na onom što propisuje Konvencija UN-a o pravima OSI.

„Dugo godina tražimo izmjene i dopune Zakona o socijalnoj i dječijoj zaštiti na način koji bi podrazumijevao reformu. Smatram da kompezatorna prava, po osnovu invaliditeta, prema kojim su se trebali tumačiti i definisati pravo na ličnu invalidninu i dodatak za pomoć ne bi trebalo da se nalaze u tom zakonu ili ne na ovakav način na koji je to definisano“, navela je Vujačić.

Istakla je da je participacija za usluge iz socijalne i dječije zaštite za nju prihvatljiva u onom trenutku kad država bude ispunjavala svoju obavezu procjene troškova nastalih zbog invaliditeta, „a to znači direktni i indirektni troškovi zbog prepreka sa kojima se OSI suočavaju“.

„Pošto se slabo i jako malo razumiju koji su to indirektni troškovi, u direktne troškove bi bila nepristupačnost i sve ono što ograničava učešće OSI u društvu ravnopravno sa drugima, dok bi se indirektni odnosili na nešto dodatno, kao što je na primjer činjenica da mnoge OSI zbog prepreka u društvu nemaju adekvatan sistem obrazovanja. Samim tim ni zaposlenja, pa ni prihoda, zbog čega ne mogu imati adekvatan životni standard“, navela je Vujačić.

Poručila je da je neprihvatljiva participacija koja se procijenjuje samo i isključivo na osnovu nečijih prihoda.

Macanović je na kraju panela pozvao Vladu, Ministarstvo rada i socijalnog staranja i sve institucije da u podršci OSI, kroz licenciranje, finansiranje i uvođenje servisa podrške u sistem dječije i socijalne zaštite, ne vide trošak države i budžeta, već da u OSI vide snažan ljudski kapital od koga društvo može da ima dosta koristi.