Mi mislimo da bi novi izbori u Crnoj Gori bili odgovor na sadašnje mučno gubljenje vremena sa osnivanjem Spajićeve vlade. Pred njim su dva puta: prvi, da iz partije istera protivnike Brisela i opravda njeno ime ,,Europa zdaj“, i drugi, da iz partije on sam izađe i povede ,,svoje“ poslanike sa sobom, i sa novom partijom izađe na izbore.

Ako ne učini ni jedno ni drugo, onda će verovatno morati u Beograd ili u svet. A čak i da sada uspe sa osnivanjem kabineta, njegovo samoodržavanje bi ga doživotno koštalo živaca. Specifičnost Crne Gore je u tome da, iako u njoj postoji volja za odlazak u Brisel, partije koje ga zastupaju nisu u stanju da se povežu i otpišu Beograd i Moskvu.

Paradoks Podgorice je u tome što je njeno biračko telo zrelije od postojećih partija, jer narod hoće u Evropu dok su partije nesposobne da ga slede. Neverica u njih je pokazana na junskim izborima 2023. godine kada je na glasačke kutije izašlo svega 56 odsto birača. Gotovo polovina Crne Gore čeka na stvarnu promenu vlade, dok se zbog raspadanja ,,Europe zdaj“ taj broj izgleda i uvećava.

Nijedna velika crnogorska partija nije iznutra čista. Partija ,,Europa zdaj“ je nastala na lažnom beogradskom programu jedinstva Crne Gore sa Evropskom unijom i obmanula je svoje biračko telo napadajući proevropsko krilo DPS-a, dok se Demokratska partija DPS ne mora umrijeti, jer ima najbolji program u Crnoj Gori i još uvijek najbolju kadrovsku strukturu, ali na sljedeće izbore mora izaći sa novom ekipom i čista obraza.

U suprotnom, propašće, kao, recimo, i sve beogradske partije osnovane devedesetih godina prošlog vijeka DPS ima najbolji program u Crnoj Gori i još uvijek najbolju kadrovsku strukturu socijalista još nije javno oprostila od navodnih grešaka u unutrašnjoj koruptivnoj i nasilnoj politici prethodne ekipe. Nema katarze u Crnoj Gori. A kad nje nema, onda je put izlaska iz krize dug. Zato ga prevremeni izbori skraćuju.

Postojeće crnogorske partije su ispod sluha naroda, i on ne želi da ih sluša u bilo kojoj antievropskoj međusobnoj savezničkoj kombinaciji. Apstinencija raste i narod čeka na spasioca i novu partiju. Ko će to biti, ima li ih, ko vidi mesiju?

STVARNI ISHOD IZBORA 2023.

Na izborima od juna 2023. godine, sve su partije sa izbora iz 2020. godine izgubile birače. Nijedna nije pobedila, jer nijedna ne može ni samostalno niti u grupi sa drugima da osnuje vladu. A sve su dobile manje glasova nego na prethodnim izborima, dok su novi ,,zdajci“ dobili manje nego što su očekivali. Njih je potopila kripto-afera sa Kvonom, Spajićev beogradski pasoš i šizmatičko obećanje biračima da po cenu sloma briselskog puta neće ući u istorijski savez sa DPS-om.

To je amaterska politička greška kada se iz inata žrtvuje strateški cilj. Osim toga, Spajić još nije dokazao da takva taktička greška nije greška već da je zamišljena da to i ne bude u beogradskom pravoslavnom ambijentu Velike Srbije, popovske države.

Besmislena je tvrdnja nekih partija sa izbora iz 2020. godine da je ,,Europa zdaj“ dužna da poštuje ondašnju glasačku strukturu i da ne sme da se upusti u savez sa DPS-om, ili sa kim god hoće. Tada ,,Europa zdaj“ nije postojala. A upravo zbog nesposobnosti anti-đukanovićevske alijanse da od 2000. do 2023. godine dokaže da je sposobna da nezavisno od Beograda vodi državu i osigura joj privredni napredak – nastala je ,,Europa zdaj“ i postala najjača partija za svega nekoliko meseci. Ali ona to neće ostati, jer sada ponavlja impotenciju ,,pobedničkih“ partija od pre tri godine.

Pocepala se na istovremenoj vernosti Beogradu i crnogorskom evropskom biračkom telu. Demokratska partija socijalista je tesnom većinom (tesnom u odnosu na pravilo 55:45) pobedila sa nacionalnim manjinama na referendumu o nezavisnosti 2006. godine.

Bez njih ne bi uspela. Već tada je trebalo da se otresa unutrašnjih optužbi sa nelegalnim sticanjem novca i kompromitovanja sudova. Od tada na ovamo, na svim parlamentarnim izborima topilo se njeno biračko telo – ali ne zbog odlučnog briselskog i atlantskog puta, kao i hrabrog preuzimanja eura za nacionalnu valutu, već zbog tihog odgovora za navodnu unutrašnju osionost i produžavanja navodnog internacionalnog saveza sa spoljnim isporučiocima neocarinjene robe.

Više nije mogla samostalno da vlada, a od 2020. godine to nije mogla ni sa manjinama. DPS ne mora umreti, jer ima najbolji program u Crnoj Gori i još uvek najbolju kadrovsku strukturu, ali na sledeće izbore mora izaći sa novom ekipom i čista obraza. U suprotnom, propašće, kao, recimo, i sve beogradske partije osnovane 90-ih godina prošlog veka.

Sve tadašnje partije su danas mrtve bilo zbog korupcije bilo zbog nesposobnosti da se odlučno odreknu Velike Srbije i otresu kosmetskog pitanja, dok ,,socijalistički“ naslednici Miloševića pod Dačićem žive od parazitizma na telu Šešeljevih potomaka kod Vučića.

FRONT IZGUBIO SRPSKI LEGITIMITET

Najveći gubitnik junskih izbora 2023. godine u Crnoj Gori su atentatori i poznavaoci srpstva iz navodno ,,demokratskog“ fronta.

Oni su izgubili legitimitet da se predstavljaju kao ,,srpska stranka“. To je zato što su odbačeni padom broja glasača na izborima 2023. godine kada su pribavili svega 44,5 hiljada glasova. To je katastrofalan pad u odnosu na preko 132 hiljade glasova koliko su stekli 2020. godine.

To znači da ogromna većina srpskih Crnogoraca nije htela da spusti zastavu Crne Gore u korist šumadijske šajkače. Otuda tvrdnja Beograda da dubl Mandić-Knežević predstavlja 30 odsto celokupnog crnogorskog stanovništva srpskog etniciteta nije potkrepljena stvarnim raspoloženjem crnogorskih Srba. Jer, čak i da pretpostavimo da crnogorskih Srba nema manje od oko 150 hiljada, onda je za ZBCG (,,Front“) glasalo samo njih 44,5 hiljada, što je samo oko 30 odsto od srpskih Crnogoraca. Ostalih 70 odsto Srba neće u autobus za Beograd. Voli Crnu Goru.

Ovaj pad srbijanske verzije srpstva u Crnoj Gorije je najveći pozitivni rezultat junskih izbora 2023. godine. On dokazuje da je politička inteligencija Crnogoraca veća od partijskih.

GDJE BEOGRAD PODRŽAVA PODGORICU

Programski, gotovo da nema u Beogradu nijedne partije koja otvoreno ili skriveno ne želi slom Podgorice u korist obnove vlasti Srbije nad Crnom Gorom. To je podjednako, kako u partijama na vlasti, tako i u glavnim opozicionim partijama. Međutim, budu li zaista u narednim mesecima proglašeni vanredni parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji, tamo se mesecima niko neće mnogo baviti Crnom Gorom.

To zatišje daje šansu Crnogorcima da u mirnoj atmosferi stvore novu, stvarnu evropsku partiju ili da sklope atlantsku koaliciju bez međusobnog gađenja među sadašnjim partijama. Ali neće Beograd tada potpuno utihnuti. Bude li Podgorica dala agreman penzioneru Nebojši Rodiću, bivšem Nikolićevom šefu srbijanske tajne službe posle 2012. godine i ministru odbrane 2013. godine, da bude novi ambasador Srbije u Crnoj Gori, nema sumnje šta će biti zadatak njegove ambasade. Biće širenje političke agenture Srbije u Crnoj Gori i podrivanje njene nezavisnosti.

To će biti isto onako kako to u Srbiji čine Rusi preko svoje beogradske ambasade koju vodi agent KGB-a Bocan-Harčenko. Gledajte ,,Happy“ televiziju i videćete svu srbijansku aktiviranu rusku agenturu u Srbiji kako brani agresiju Rusije na Ukrajinu počev od onih iz Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, do naših otvorenih ,,analitičkih“ agenata Moskve, i nekih od probuđenih spavača. Nisu tu izašli na videlo baš svi njihovi špijuni i propagandisti.

Ostali su sakriveni još neki iza zavese, u rezervi su, u vojsci, policiji, tajnoj službi, u Vladi, u javnim preduzećima, na univerzitetu, u novinama. Nisu ih Rusi sve ispucali. A pominju oni i Crnu Goru…

ISTORIJSKI KONSENSUS

Istorijski konsensus partija nastaje onda kada one sve svoje ciljeve podređuju jednom, glavnom. Obično je to pred rat i kod globalnog geo-političkog svrstavanja. To Crna Gora još ima-nema, jer je iznutra truli crv Fronta, Crkve, beogradske ambasade i dekadenti iz partije Momira Bulatovića. Tu su i probuđeni srpsko-ruski spavači u ,,Europi zdaj“

Iako je Crna Gora član NATO-a od 2017. godine, očigledno je da brojne snage unutar zemlje to ne žele i da stvarnog konsensusa u Podgorici nije bilo. On bi tek morao da nastane post festum. Sve snage u Crnoj Gori koje su protiv NATO-a i Brisela to nisu postale zbog odbijanja socijalnih i političkih standarda vojnog i civilnog Brisela, već zbog anti-socijalne idolatrije slovenskog bratstva sa Srbijom i Rusijom. Te snage su u pretpubertetskom političkom uzrastu.

U Crnoj Gori bi istorijski konsensus mogao biti svecrnogorski savez partija na putu za Brisel. Za vreme mira to nije lako postići. Nije bilo to lako čak ni Engleskoj posle Drugog svetskog rata iako je bilo jasno da Evropa i Amerika moraju zajedno. Mi, u Evropi, smo duhom jedna opšta kulturna, pravna, politička i ekonomska teritorija. I bolji smo od svih drugih, mada nismo savršeni. I nismo pristrasni.

PREVRTLJIVOST KONSENSUSA - ENGLEZI

Za konsensus je ponekad potrebno više vremena, kao što je potrebno i više vremena za njegovo razvrgavanje. Recimo, engleski laburisti su kočili ulazak Londona u koncept evropske ekonomske saradnje sve do 1973. godine, a potom su dugo branili članstvo u Evropskoj uniji , čak jače od konzervativaca.

Dve godine kasnije, pod laburistom Haroldom Vilsonom, Englezi su 1975. godine sa preko 67 odsto glasova potvrdili na referendumu svoju želju da ostanu u Briselu. Ali su 2017. godine izgubili bitku za opstanak u EU uprkos zalaganju njihovih Tonija Blera i Džemsa Gordona Brauna, zajedno sa brojniim konzervativcima poput Dejvida Kamerona, Tereze Mej i Džona Mejdžora.

Duh još uvek tada žive Margarete Tačer je tukao pristalice Evropske unije a sledila ga je luckasta harizma Borisa Džonsona, čudaka Najdžela Faraža i Rišija Sunaka, sadašnjeg predsednika vlade Ujedinjenog kraljevstva. Margareta Tačer je ,,muški“ pobedila sa 52 odsto premoćnih glasova i 2020. godine isterala Brexitom Englesku iz Brisela. A pobedila je u suknji, na visokim štiklama – nikada nije obukla pantalone, sem jedanput u rudniku.

Tako je Englezima za ulazak u EU bilo potrebno 28 godina, a za izlazak iz nje 47 godina od ulaska.

PREVRTLJIVOST JUGOSLOVENA

Nije bilo lako ni Jugoslaviji da odredi tačke saradnje sa atlantskim državama jer se jednopartijski monopol naših komunista i njihova široka budžetska potrošnja za socijalni mir – koja je bila veća od socijaldemokratske intervencije na Zapadu - nisu sjedinjavali sa tamošnjim višepartizmom, pravnom državom, individualnim liberalizmom i trolisnom podelom vlasti.

Pa ipak, uzeli smo ne manje novca od Amerikanaca za obnovu i razvoj zemlje nego što ga je dobila Zapadna Nemačka. I, Jugoslavija je bila jedan od osnivača OUN na načelima buduće Opšte deklaracije o ljudskim pravima Eleonore Ruzvelt. A Nemci, u vreme njene Deklaracije, 1948. godine, to nisu bili. I Jugoslaviji nije smetalo da posredno uđe u NATO savez iz 1949. godine preko sporazuma o zajedničkoj međusobnoj odbrani sa Turskom i Grčkom iz februara 1953. godine. Oh, kako je to Staljina razbesnelo! Umro je mesec dana kasnije, u martu te godine. Sigurno najmanje zbog jugoslovenskog samostalnog puta.

U međuvremenu, Nemačka je postala okosnica evropskog ujedinjavanja, a ne razaranja. Kakav prevrat! Danas, Srbija, pravna naslednica Jugoslavije, nije ni u Evropskoj uniji niti je u NATO-u. Ona nije nigde, sama je, iako u Partnerstvu za mir sa NATO-om, zajedno sa Rusijom i drugih spoljnih 15 država, koordinira svoj sistem odbrane sa briselskim.

Nije li to čudno, pogotovo za Rusiju? To, kod Srbije, nije samo na papiru, ali Beograd nerado o tome govori. To je stoga što Beograd nema jugoslovenskog integrativnog duha, već kolonijalističkog. On se boji internacionalnog života. Živi u svađalačkoj nadi da će zloupotrebom spoljnih Srba da črpne još koji srez van svojih granica za sebe i tako opravdati nesposobnost da se saživi sa svim ujedinjenim državama u Evropi.

U Srbiji nema nikakvog konsensusa, osim tog, neprijateljskog života sa susedima, sa sopstvenom braćom. U Srbiji postoji samo jedan konsenzus: idemo u rat za nove teritorije, pa šta bude.

CRNOGORSKI KONSENSUS

Put Crnogoraca ka istorijskom konsensusu jeste staza za regeneraciju volje ka Briselu kao prestonici Evropske unije i kao prestonici NATO saveza. Volje u Crnoj Gori ima, ali dovoljno partija za to nema. Otuda, ona partija koja bude predložila referendum za ulazak u Evropsku uniju i za opstanak Crne Gore u NATO-u, biće srce izbavljene države. Nemojmo reći da sada nije vreme za to. A kada je to vreme? I zašto je propušteno? Crnogorci se tu jedino dele, sve je ostalo sporedno.

Tvrdimo da bi Crnogorci izašli na referendum. I tvrdimo da bi bili hrabriji u odnosu prema Beogradu i Moskvi, i razumniji od većine postojećih glavnih političkih snaga.

Ne bojmo se, poslušajmo sluh naroda. Onda ćemo biti čiste savesti, ma šta narod bude kazao.

Izvor: Pobjeda