Francuska je 4. marta, kod izglasavanja ustavnog člana 34 o abortusu, razvila blješteću parolu na Ajfelovoj kuli, namjerno namijenjenu Amerikancima, napisanu na engleskom jeziku: My body – my choice. I jeste tako - tijelo je moje i ja o njemu odlučujem

ožda će predsednik Francuske Emanuel Makron uspeti da ubedi Evropski parlament da pravo žena na abortus unese u neki od sledećih briselskih zakona Evropske unije. Ali da li će mu to poći za rukom i kod zakona o obavezi države na pomoć nemoćnim ljudima kod samoubistava - ostaje velika nedoumica. Kladionice će tu verovatno doživeti i radosti i razočarenja.

Četvrtog marta ove godine, francuski parlament je uistinu zadivio svet donošenjem ustavnog jemstva da žene samostalnom odlukom mogu prekinuti trudnoću. Preko 90 odsto poslanika Parlamenta je glasalo ,,za“ - njih 780, naspram 72 ,,protiv“ i ,,uzdržanih“. I poslanici Mari Lepen su za to glasali, iako ne svi.

Promenjeni ustavni član 34 sada nalaže: ,,Zakon određuje uslove kojima se sprovodi sloboda žena da dobrovoljno okončaju trudnoću, što je zajemčeno“.

MY BODY - MY CHOICE

Veličina francuske odluke je u tome što su sve glavne političke snage naroda to beskompromisno podržale. I veličina Francuza je i u tome što su humanističkom filozofijom prava čoveka da odlučuje o sebi, odbacili pravo hrišćanskog Boga da on, umesto žena, odlučuje hoće li one rađati ili ne. Mi, ljudi, odlučujemo, žene odlučuju.

Parlament je odbacio teologiju božijeg vlasništva nad životom ljudi. I Parlament je opštim ustajanjem poslanika na noge i dugim aplauzom pozdravio želju naroda da tako i bude. I pozdravio je predlog predsednika vlade, mladog Gabriela Atala da se tako pozdravi i pokojna Simona Veil, velika pobednica iz debata Francuza 1975. godine oko prava žena na abortus. Bila je i ministarka zdravlja i predsednica Evropskog parlamenta. A od tada, od njene pobede u debati do ustavne pobede, prošlo je gotovo pola veka.

Ipak, po njoj se u narodu od 1975. godine na ovamo ondašnji zakon o abortusu nazivao ,,Simonin zakon“.

Otuda ova Makronova ustavna pobeda s obzirom na već postojeći zakon iz 1975. godine nije bila pravno nužna, i ona je više bila odgovor Francuske na konzervativnu odluku Vrhovnog suda SAD da više ne štiti federalno pravo žena na prekid trudnoće.

Sud u Vašingtonu je lokalnim državama prepustio da to čine - ili ne, kako im je već volja. Zbog toga je Francuska na 4. mart, kod izglasavanja ustavnog člana 34 o abortusu, razvila blješteću parolu na Ajfelovoj kuli, namerno namenjenu Amerikancima, napisanu na engleskom jeziku: My body, my choice. I jeste tako: telo je moje i ja o njemu odlučujem.

MI SMO PREDNJAČILI

Naravno, nama u jugoslovenskom prostoru je zakonsko pravo žena na slobodni abortus poznato od 1952. godine, a sa Ustavom iz 1974. godine je posrednim rečnikom i zajemčeno - ali ne ovako čisto kao kod Francuza. Mi smo zaveli praksu slobode žena na prekid trudnoće pre Francuza koji su je stekli tek pomenute 1975. godine.

Naši komunisti su sledili ideale marksista sa kraja 19. veka, posebno Avgusta Bebela, prijatelja Vilhelma Libkhnekta, Karla Marksa i Fridriha Engelsa, iz njegove programske socijal-demokratske knjige ,,Žena i socijalizam“ iz 1883. godine. Nju su sledile razne humanističke organizacije, sifražetkinje i feministkinje. Ta knjiga je ostala inspiracija sve do danas.

A danas, u našim krajevima, posebno u Makedoniji, ovo se pravo unazadilo i proceduralno se otežava prinudnim emocionalnim mučenjem žene kod ginekologa. Ona kod njega mora videti ultrazvučnu sliku fetusa i slušati kucanje njegovog srca. I Makedonci su ograničili ženi pravo na abortus, na jedan godišnje.

A u Hrvatskoj je ustanovljeno pravo lekara da zbog svoje savesti odbije ženi pravo da abortusom planira porodicu. Tu je pravo lekara, kao profesije, postalo jače od prava žene, kao ljudskog bića. To je ne samo konflikt dva morala, već i pravna kontradikcija. Komunisti su tu bili bolji. Kod njih zakon oko toga nije mogao biti dvosmislen. Jer, zakon u svom tekstu ne može sebe poništavati sudarom dva oprečna prava. Ne možete ženi dati pravo na abortus, a da ga ne date.

EUTANAZIJA I ALEN DELON

Ako postoji pravo na život, da li postoji i pravo na smrt?

To zavisi od definicije, a definicija od etike, a etika od socijalnog duha naroda. Ima li čovek pravo da nas napusti po svojoj volji? Do juče je to bio kažnjivi zločin u mnogim zemljama gde se, kao u Engleskoj sve do posle Drugog svetskog rata, plenila imovina preminulog u korist države, na štetu njegovih naslednika. Kažnjavana su nasledna deca i familija.

Predsednik Makron je najavio da će u maju 2024. godine pokrenuti proceduru na zakonsko pravo građanina bolesnog na smrt - na dobrovoljno okončanje života uz saradnju zaduženog bolničkog tela. Ta saradnja podrazumeva medicinsku pomoć čoveku pri njegovoj odluci, pri zdravoj pameti, da ode sa ovoga sveta pre nego što ga muke potpuno savladaju.

Ovo pitanje odavno uzburkava javnost u Evropi i van nje. Pomenućemo zbog toga stavove u samoj Francuskoj. U Francuskoj su se eutanaziji najglasnije usprotivili katolički biskupi. Njih ne zaustavlja to što je Makron ovaj potez najavio još u svojoj predsedničkoj kampanji 2022. godine, i što je na jesen 2023. godine pribrao pristanak presudnih parlamentarnih snaga.

Makronov predlog je, iznet i u katoličkom ,,Krstu“ (Le Croix), podrazumevao da pribrani bolesnik pred bolnu i nedostojanstvenu prirodnu smrt, gotovo isključivo, u pretposlednjoj i poslednjoj fazi raka, može zatražiti pomoć lekara da primi smrtonosnu dozu fatalne supstance. Ako je on u besvesnom stanju, onda to umesto njega može zatražiti njegov/njen ovlašćeni zastupnik sa opozivom od narednih 90 dana čekanja, u slučaju da se bolesnik predomisli ili mu se stanje popravi, recimo, zbog spasonosne transplantacije novog organa.

Ovo je zadesilo slavnog francuskog glumca Alena Delona (nosi i švajcarski pasoš) kada mu je u Švajcarskoj 2019. godine utvrđen rak limfi. Posle toga je 2021. godine u intervjuu Pari maču, podržao eutanaziju govoreći da je ona ,,najlogičnija i prirodna stvar“. Prošle godine je najavljivao da će u Švajcarskoj okončati svoj život, ali je još živ. Delon je, inače, u mladosti bio pitomac katoličkog školskog internata, ali je iz njega najuren, kao i iz drugih ustanova, zbog neodgovarajućeg ponašanja. Katolički biskupi na njega ne utiču. Njegov život je, inače, izmicao moralnim vrednostima kaluđera.

STAV BISKUPA

Francuski nadbiskup iz Rema Erik de Mulen Bofor, predsednik Francuske biskupske konferencije, povodom Makronovog najavljenog zakona o eutanaziji rekao je 12. marta 2024. godine sledeće: ,,Zakon kao što je ovaj, bez obzira šta mu je cilj, zalomiće ceo naš zdravstveni sistem ka smrti kao rešenju“ - Vatican News – 12. mart 2024. Nadbiskup je načelno u celosti odbio ideju o samilosnoj eutanaziji pri čemu nije podržao ni Makronovu zamisao da odabrani lekar može u roku od 15 dana da zbog prigovora savesti odbije fatalnu asistenciju kod nesrećnog bolesnika - slično odredbama kod abortusa.

Ove odredbe su, u stvari, ustupak ne toliko crkvenim stavovima, koliko ličnim etičkim stavovima lekara i njihovom tumačenju Hipokratove zakletve iz 5. veka pre n.e. Međutim, lekari, nezavisno od Hipokrata, već odavno uz saglasnost porodice primenjuju eutanaziju i isključuju besvesne bolesnike u dubokoj komi sa aparata za održavanje života.

Biskup se nije dao time smesti, a i dodatno se rasrdio kada je Makron zakon o eutanaziji nazvao ,,bratstvenim zakonom“, zakonom kojim se braća međusobno solidarišu. Biskup se zgrozio: ,,Nazvati ovaj tekst, koji istovremeno obuhvata i ispomoćno samoubistvo i eutanaziju, ‘bratstvenim zakonom’ je obmana“, jer se ,,bratstvo pruža kroz bezuslovno poštovanje za život svake individue“.

Neće biti da je pojam bratstva samo biskupskog nazora. A i da jeste, Crkva sigurno želi da je podsetimo kako je ona tumačila život i smrt u svojoj praksi.

CRKVA I SVETOST ŽIVOTA

Ako se prelistaju istorijske stranice Božijih i crkvenih zločina protiv čovečnosti, onda frazeologija sveštenika o svetosti ljudskog života naglo gubi snagu.

Gubi snagu počev od Božijeg Potopa celog ljudskog roda i živog sveta; ubijanja svih nejevrejskih naroda na Božijem putu kroz Sinaj za Kanaan (južni Levant); naredbi Jevrejima da ubiju sve nevernika i satru im gradove; da ubiju svu decu koja ne slušaju roditelje; da ubiju svakog ko Bogu ne prinese naturalnu i novčanu žrtvu; da ubiju ljude u jednopolnim vezama - do Isusovog obećanja da će on pobiti sve nehrišćanske narode po drugom dolasku na Zemlju; istrebljivanja hrišćana u evropskim međuhrišćanskim srednjovekovnim ratovima za čistotu doktrine; ubijanja teologa, filozofa, naučnika i književnika; blagosiljanja eksterminacionih osvajačkih ratova u Evropi i van Evrope, posebno u Africi i Americi; ubijanja i ,,belgijskog“ sakaćenja ljudi crne rase bez griže savesti…

A to ,,drugo“ se odnosi i na pitanje - zašto se Crkva vekovima nije suprotstavljala državnim smrtnim kaznama već su sveštenici učestvovali u obredima smaknuća, kao što su i ratno blagosiljali oružja kojima su se čitavi narodi međusobno istrebljivali? To čine popovi i danas, u Putinovoj Rusiji, a tako je nedavno bilo i u našem jugoslovenskom prostoru.

Svi se sećamo naših popova ispred topova i mitraljeza.

UBISTVO ANATEMOM

A judeo-hrišćanska crkva ne ubija samo nasilno, već davi ljude i socijalnom izolacijom.

To su anateme, kojima one teraju ljude na glad, bolesti i ludilo do smrti. Možda želite da čujete bar jednu, možda i ovu, protiv Jevrejina, Baruha de Spinozu, slavnog holandskog filozofa iz 17. veka, koju mu je izrekla portugalska, sefardska jevrejska opština u Amsterdamu zbog bliskosti sa hrišćanstvom i osporavanjem važećih teo-filozofskih normi.

Ako postoji pravo na život, da li postoji i pravo na smrt? To zavisi od definicije, a definicija od etike, a etika od socijalnog duha naroda. Ima li čovjek pravo da nas napusti po svojoj volji? Do juče je to bio kažnjivi zločin u mnogim zemljama gdje se, kao u Engleskoj, sve do poslije Drugog svjetskog rata plijenila imovina preminulog u korist države, na štetu njegovih nasljednika. Kažnjavana su nasljedna djeca i familija

Anatema glasi: ,,Po presudi anđela i po rešenju svetaca, mi progonimo, odbacujemo, kunemo i proklinjemo Baruha de Spinozu s odobrenjem Boga i ove svete opštine, pred licem svetih knjiga i šest stotina i trinaest propisa koji su u njima sadržani: proklinjemo ga… svim prokletstvima koja su napisana u Knjizi Zakona. Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kada leže i neka je proklet kada ustaje. Neka je proklet kada odlazi i neka je proklet kada se vraća… Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovog čoveka… i neka unište ime njegovo… Naređujemo vam da niko sa njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi sa njim pod istim krovom ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio“… jer, ,,njegova dela zaslužuju da budu bačena u tamu pakla“.

Uz to ide i zabrana lekarima da ga leče, zabrana svima da mu bilo šta od hrane i odeće prodaju i dodaju, zabrana da bilo šta kupe i dobiju od njega, i zabrana svima da ga sahrane. Bio je nazivan ,,Princem ateistom“- Atheorum Princeps, ,,inkarnacijom Satane“ i ,,otpadnikom“. Ipak je preživeo i dočekao 45. godinu, jer je Amsterdam bio multireligijski grad u kojem su Kalvinovi i drugi protestanti poštovali njegov stav da Hrist nije bio bog, već prvi među ljudima.

Ništa se ni papske i islamske anateme ne razlikuju od ove. Čak su i teže, jer direktno ubijaju od lomače do mača. To je, recimo, bio jedan od razloga što je među muslimanima Istoka Ibn Taimija iz 13/14.veka - ne manje kod njih slavan

od Spinoze kod nas u Evropi, stradao, jer je ustao protiv skolastike i teologije, ali i filozofije, optužujući ih da vode u ateizam. Govorio je da bi ,,teologe trebalo tući cipelama i palminim granama nakon čega bi oni trebalo da prođu kroz grad tako da ljudi lako shvate posledice studije teologije“. No, i to što je on govorio je bila teologija navodno izvornog tumačenja Muhameda i vodila je u vahabizam sadašnje Saudijske Arabije kroz islamsku kontrarevoluciju starog Al Gazalija.

Ne mogu ni antiteolozi bez teologije i kazni. Tako je i Ibn Taimija umro u tamnici zbog jeresi u koju ga je bacio kalif, islamski cezaro-papist.

KAKO SE BRANI SAMILOSNA EUTANAZIJA

Iako među nama ima dosta onih koji odlučno podržavaju ljudsko pravo fatalno bolesnog čoveka da dostojanstveno umre i da nas napusti po svojoj želji, ne čekajući pobedu bolesti, uz samilosnu pomoć lekarskog humanizma - mi nikako ne smemo ignorisati bojazni oko moguće nebrižne primene ovog prava i njegove zloupotrebe. Tu se greška ne može ispraviti, preminuli se neće vratiti.

Mi neretko zanemarujemo zakone. Konvencije o ljudskim pravima i ustavi zabranjuju kriminalno ubistvo čoveka - ali se ono ipak događa, zakoni zabranjuju krađe - ali se i one događaju, a svečane deklaracije i obećanja jemče ljudsku jednakost - ali ljudi i dalje svakodnevno marširaju i bore se za nju. Otuda glavne bojazni protivnika samilosne eutanazije, najviše oko moguće kompromitacije eutanazije imaju smisla, ali one ne mogu opozvati nadmoćnu opravdanost prava čoveka na časnu smrt. Nema kolebanja oko nastavka prakse samilosne eutanazije u nekim državama SAD, Holandiji, Švajcarskoj, Belgiji, Luksemburgu, Kanadi, Španiji i Nemačkoj.

Jeste, porodice besvesnog bolesnika će se ponekad nečasno boriti da mu odobre eutanaziju raspodelom njegove zaostavštine koju bi on drugačije zaveštao od njih, ali lekari svakako neće dozvoliti eutanaziju zbog interesa naslednika, već zbog bezizglednog nastavka terapije i još teže kliničke slike bolesnika.

Ima i drugih bojazni, brojne su, no sve one padaju u vodu pred grčkim Plinijem Starijim koji je mislio da je lako bogovima da se junače kada ne mogu da umru, ali su pravi junaci jedino ljudi, jer su oni jedina bića koja se života mogu odreći .

I stoga, svi koji pišu - MY BODY, MY CHOICE - u pravu su.

Izvor:AKTUELNO.ME