Ovaj članak bi mogao da uznemiri neke čitaoce.

Tri dana prije nego što su dobrovoljno udahnuli poslednji dah, Jan i Els su parkirali njihov kamper u osunčanoj marini u Friziji, na sjeveru Holandije.

Oni su par koji voli da bude stalno u pokretu i proživjeli su veći dio braka u kamp kućicama ili na brodovima.

„Ponekad smo pokušavali da živimo u gomili kamenja - ili, kako mi kažemo, u kući", šali se Jan kad sam ih posjetila, „ali to nije funkcionisalo."

On ima 70 godina i sjedi na obrtnom vozačkom sjedištu kamper kombija, jedne noge savijene ispod sebe u jedinom položaju koji ublažava njegov neprestani bol u leđima.

Njegova žena Els ima 71 godinu i demenciju.

Sada ima poteškoće da posloži rečenice.

„Ovo je dobro", kaže ona, ustavši sa lakoćom i pokazujući na svoje tijelo.

„Ali, ovo je užasno", kaže ona, pokazujući na glavu.

Jan i Els su se upoznali još u vrtiću - njihova veza je bila životna.

Kad je bio mlad, Jan je igrao hokej za holandski nacionalni omladinski tim, a potom je postao sportski trener.

Els je završila školu za učiteljicu u osnovnoj školi.

Ali zajedno su gajili ljubav prema vodi, brodovima i krstarenju koja je definisala godine koje će provesti zajedno.

Kao mladi par živjeli su u kućici na splavu.

Kasnije su kupili teretni brod i izgradili kompaniju za prevoz robe po unutrašnjim plovnim putevima Holandije.

U međuvremenu, Els je rodila njihovog sina jedinca (koji je tražio da ne bude imenovan u tekstu).

On je tokom radne nedelje spavao u školskom internatu, a vikende provodio sa roditeljima.

Za školske praznike, kad je njihovo dijete takođe bilo sa njima na brodu, Jan i Els su tražili radna putovanja koja bi ih vodila na zanimljiva mjesta - duž rijeke Rajne ili na holandska ostrva.

Posao sa prevozom robe u unutrašnjem saobraćaju postao je 1999. veoma konkurentan.

Jan je počeo da osjeća jak bol u leđima od rada sa velikim teretom koji je obavljao više od decenije.

On i Els su se preselili na kopno, ali su posle nekoliko godina ponovo počeli da žive na brodu.

Kad im je to postalo preteško za održavanje, kupili su prostrani kamper.

Jan je operisao leđa 2003. godine, ali mu operacija nije pomogla.

Odustao je od agresivnog režima sredstava protiv bolova i više nije mogao da radi, ali je Els i dalje bila zauzeta predavanjima.

Ponekad bi razgovarali o eutanaziji - Jan je objasnio porodici da ne želi da živi predugo sa ovim fizičkim ograničenjima.

Negdje u to vrijeme njih dvoje su se učlanili u NVVE - Holandsku organizaciju za „pravo na smrt".

„Ako uzimate previše ljekova, živite kao zombi", rekao mi je Jan.

„I zato, sa bolom koji osjećam, i sa Elsinom bolešću, mislim da moramo da prekinemo ovo."

Kad Jan kaže „prekinemo ovo", on misli - da prekinu život.

Els se penzionisala 2018. godine.

Počela je da pokazuje rane znake demencije, ali je odbijala da ode kod ljekara - možda zato što je prisustvovala pogoršanju zdravlja i smrti oca od Alchajmerove bolesti.

Ali došao je trenutak kad njeni simptomi više nisu mogli da se ignorišu.

U novembru 2022. godine, nakon što joj je postavljena dijagnoza demencije, Els je izletjela iz doktorske ordinacije, ostavivši muža i sina za sobom.

„Bila je bijesna, kao razjareni bik", prisjeća se Jan.

Kad je Els saznala da se njeno stanje neće poboljšati, ona i Jan, zajedno sa njihovim sinom, počeli su da razgovaraju o dualnoj eutanaziji - da njih dvoje umru zajedno.

U Holandiji su eutanazija i asistirano samoubistvo legalni ako neko podnese dobrovoljni zahtjev a njihovu patnju - fizičku ili psihološku - doktori procijene kao „neizdrživu", bez mogućnosti za oporavak.

Svaku osobu koja zatraži asistiranu smrt procjenjuju dva ljekara - drugi provjerava procjenu onog prvog.

U Holandiji je 2023. godine eutanazijom okončan život 9.068 ljudi - oko pet odsto od ukupnog broja umrlih.

Postojala su 33 slučaja dualne eutanazije, dakle ukupno 66 ljudi.

To su složeni slučajevi koje dodatno komplikuje ako jedan od partnera ima demenciju, gdje može da postoji neizvjesnost oko njegove sposobnosti da da pristanak.

„Mnogi ljekari neće ni da razmišljaju o izvođenju eutanazije na pacijentu sa demencijom", kaže doktorka Rozmarin van Brukem, gerijatričarka i etičarka iz Medicinskog centra Erazmus, u Roterdamu.

To je bio stav i ljekara opšte prakse Jana i Els.

A ta nespremnost među ljekarima odražava se i u statistici o eutanaziji.

Od hiljade ljudi koji su umrli 2023. godine, samo njih 336 su imali demenciju.

Kako, dakle, zdravstveni radnici procjenjuju legalni zahtjev po osnovu „neizdržive patnje" kod pacijenata sa demencijom?

Za mnoge u ranom stadijumu demencije, na razmišljanje o okončanju vlastitog života može da ih navede neizvjesnost kako će se stvari dalje odvijati, objašnjava doktorka Van Brukem.

„Da li neću moći da radim stvari koje su mi važne? Da li više neću prepoznavati vlastitu porodicu?

„Ako to možete dovoljno jasno da artikulišete, ako je to prihvatljivo i za doktora koji je spreman da izvede eutanaziju, i za drugog doktora specijalizovanog za procjenu mentalne sposobnosti, onda egzistencijalni strah od onoga što dolazi može da bude razlog da se eutanazija uzme u razmatranje."

Budući da njihov ljekar opšte prakse nije bio spreman da učestvuje u tome, Jan i Els su se obratili mobilnoj klinici za eutanaziju - Centru za ekspertizu o eutanaziji.

Ona je sprovela oko 15 odsto asistiranih smrti prošle godine u Holandiji, i, u prosjeku, odobrava oko trećinu zahtjeva koje dobije.

U slučaju para koji želi da okonča život zajedno, zdravstveni radnici moraju biti sigurni da jedan partner ne utiče na drugog.

Doktor Bert Kajzer bio je prisutan prilikom izvršenja dva slučaja dualne eutanazije.

Ali on se sjeća i kako je sreo još jedan par, kad je posumnjao da muž vrši pritisak na ženu.

Prilikom sledeće posjete, doktor Kajzer je pričao sa ženom nasamo.

„Ona je rekla da ima još jako mnogo planova…!", kaže doktor Kajzer, objasnivši da je žena očigledno bila svjesna da je njen muž teško bolestan, ali da nije imala namjeru da umre s njim.

Proces eutanazije bio je obustavljen i muškarac je umro prirodnom smrću.

Njegova supruga je još živa.

Doktor Teo Bur, profesor zdravstvene etike na Protestantskom teološkom univerzitetu, jedan je od nekolicine glasnih kritičara eutanazije u Holandiji i on vjeruje da napredak palijativne njege često umanjuje potrebu za posezanjem za njom.

„Rekao bih da ubistvo od ruku doktora može biti opravdano. Međutim, to mora da bude izuzetak."

Ono što brine doktora Bura jeste ogroman uticaj slučajeva dualne eutanazije - naročito nakon što su jedan od bivših holandskih premijera i njegova supruga odlučili da umru zajedno početkom godine i dospjeli u vijesti svih svjetskih medija.

„Protekle godine smo vidjeli desetine slučajeva dualne eutanazije i postoji opšta sklonost da se zajedničko umiranje proglašava herojskim činom", kaže doktor Bur.

„Ali tabu tema o namjernom ubistvu počela je da slabi, naročito kad je u pitanju dualna eutanazija."

Jan i Els bi vjerovatno mogli da nastave da žive u nedogled u kamperu.

Da li oni misle da bi mogli da umru prirodnom smrću uskoro?

„Ne, ne, ne - ne mogu to ni da zamislim", kaže Els.

„Proživjeo sam život, ne želim više da osjećam bol", kaže njen muž.

„Život kakav smo vodili, mi sada postajemo prestari za njega. Mi mislimo da on mora da se okonča."
Bilo je tu još nešto.

Ljekari su procijenili da Els još ima sposobnost da odlučuje sama za sebe da li želi da umre, ali bi to moglo da se promijeni ako njena demencija još uznapreduje.

Ništa od svega toga nije bilo lako za sina Jana i Els.

„Ne želite da dozvolite vašim roditeljima da umru", objašnjava Jan.

„I zato je bilo puno suza - naš sin je rekao: 'Doći će bolja vremena, razvedriće se' - ali ne i za mene."

Els misli isto.

„Nema drugog rješenja", kaže ona.

Dan prije njihovog zakazanog termina kod doktora za eutanaziju, Els, Jan, njihov sin i unuci proveli su vrijeme zajedno.

Oduvek praktičar, Jan je želio da objasni osobenosti njihovog kampera, da bi bio spreman za lakšu prodaju.

„Potom sam otišao u šetnju na plaži sa mamom", kaže njihov sin.

„Djeca su se igrala, bilo je i malo šala… Bio je to veoma čudan dan.

„Sjećam se da smo uveče večerali i ja sam zasuzio dok sam nas gledao na okupu na toj poslednjoj večeri."

U ponedeljak ujutro, svi su se okupili u lokalnom hospisu (ustanovi za negu).

Došli su najbolji prijatelji bračnog para, braća Jana i Els, i njihova snaja sa njihovim sinom.

„Imali smo dva sata da provedemo zajedno, prije nego što su došli lejkari", kaže on.

„Pričali smo o uspomenama… I slušali smo muziku."

„Idlewild" od Trevisa po izboru Els, „Now and Then" od Bitlsa po izboru Jana.

„Poslednji sat je bio težak", kaže njihov sin.

„Ljekari su stigli i sve se desilo veoma brzo - oni slijede rutinu i onda sve bude samo pitanje minuta."

Els Van Leningen i Jan Faber primili su smrtonosne ljekove od doktora i umrli zajedno 3. juna 2024. godine.

Njihov kamper još nije stavljen na prodaju.

Sin Els i Jana odlučio je da ga zadrži još malo i da u njemu pođe na odmor sa ženom i djecom.

„Prodaću ga na kraju", kaže on.

„Samo prvo želim da napravim neke uspomene za porodicu."

Izvor BBC na srpskom