Svjedok KDZ039 svjedočio je 1. i 2. novembra 2007. pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i na skoro stotinu strana dokumenta iz arhive slikovito nas vodi s njim na livadi gdje je izvršena egzekucija Bošnjaka muslimana, gdje je pukim sticajem okolnosti ostao živ kada je u poređanoj masi metak iz rafala pogodio osobu iza njega, a pali su obojica.

Vanderpuye: Samo sam htio da vam skrenem pažnju na događaje od 11. jula 1995. Da li se sjećate tog dana?

Sjećam se.

I u vezi sa tim danom, da li ste odlučili da preduzmete neku akciju u pogledu bezbjednosti sebe i svoje porodice?

Da da.

Možete li nam reći šta ste radili tog dana?

Tog dana skupljao sam sijeno na livadi za svoju stoku.

I šta je bilo poslije toga?

U ranim večernjim satima, možda oko dva sata prije nego što je pala noć, vidjeli smo ovu kolonu iz drugih sela, kako ljudi hodaju, a onda su me ljudi dozivali sa drugih polja, rekli su: „Idemo kući, Srebrenica je pala“. Tako sam došao kući i kod kuće sam zatekao svoje komšij, sa spakovanim torbama i oni su rekli: „Šta čekaš? Vidiš li da su svi u pokretu?“ i rekli su da je neko došao iz civilne zaštite, i rekli su da stari i nemoćni idu u bazu UNPROFOR-a u Potočarima, a vojno sposobni muškarci kroz šumu.

Tako sam ja, zajedno sa porodicom, otišao. Uzeo sam nekoliko stvari i konja i krenuo prema Potočarima. Stigao sam u Potočare, već je bila noć. Rekli su nam da idemo u fabriku baterija u kojoj je baza UNPROFOR-a. Kada smo se približili fabrici, već je bilo mnogo ljudi okolo. Pa o čemu se ovdje radilo? Rekli su da ne možemo da idemo u fabriku baterija, ali da treba da ostanemo gore. Tu smo stali kod ove prve fabrike sa lijeve strane pri ulasku u Potočare.

Samo da Vas zaustavim na trenutak. Oko koliko sati ste dobili ove informacije..

Moglo je biti oko 9.00. Nisam siguran. Moglo je biti oko 9.00.

Samo da završim svoje pitanje. Znam da ponekad treba malo dugo da ih pitam, ali – šta ste Vi radili – u koje vrijeme ste dobili informaciju da je Srebrenica pala?

Recimo oko 5.00 sati, kada su mi rekli da je Srebrenica pala i da idemo u Potočare.

I koliko dugo nakon što ste dobili ovu informaciju ste krenuli u Potočare?

Pa, možda... pa, recimo da je bilo pola sata, jer ova njiva na kojoj sam skupljao sijeno je bila udaljena pet minuta od moje kuće. Nije bilo dalje od toga. Tako da sam otišao od kuće oko pola sata kasnije, recimo da je bilo oko 5.30, recimo do 6.00, najvjerovatnije.

I da li ste otišli sa porodicom ili drugim ljudima?

Sa porodicom, a onda sam sustigao druge ljude, pa smo išli u ovoj koloni, sa ljudima koje nismo poznavali, iz mog kraja.

Bez da nam kažete njihova imena, sa kim ste iz svoje porodice tada otišli?

Otišao sam sa suprugom, snahom, jednom unukom i ćerkom. Bilo nas je petoro tamo.

A kako ste zapravo otišli iz svog grada u Potočare? Kako ste putovali tamo?

Imao sam konja, pa sam jahao konja. Putovali smo preko brda gdje je bliže, a oni sa mnom pješice.

I postoji li neki poseban razlog zašto ste Vi išli na konju dok su oni išli pješke?

Pa, bio sam nesposoban. Godine 1982. povrijedio sam nogu i teško mi je da hodam.

Otprilike koliko vam je trebalo da stignete od svog grada do Potočara nakon što ste otišli?

Oko tri sata.

I u koje vrijeme ste stigli tamo?

Misliš u Potočarima?

Da.

Moglo je biti oko 9.00.

Da li je bilo mračno?

Mračno, mračno.

A gdje ste prvobitno otišli kada ste stigli u Potočare?

Do kompleksa gdje je fabrika Sacmara.

A možete li nam reći gdje se to nalazi u odnosu na bazu UNPROFOR-a?

Prije baze UNPROFOR-a, recimo oko 500 metara, nisam siguran, ali ima oko 500 metara prije toga. Tamo je bila ova fabrika.

I da li ste bili upućeni da idete u tu konkretnu zgradu ili ste samo odlučili da odete tamo?

Pa, otišli smo tamo gdje je bilo dovoljno mjesta da sjednemo. Našli smo prostor oko te fabrike.

Da li ste dobili bilo kakvu informaciju šta se dešavalo u to vrijeme?

Ništa ništa.

A gdje si prenoćio?

Tu smo prenoćili na tom imanju, na tamošnjem parkingu.

I da li je to bilo sa još nekoliko ljudi ili samo sa vašom porodicom?

Pa, bilo je puno ljudi. Ovaj kompleks je bio pun. Sve se napunilo.

Možete li nam reći šta se dogodilo ujutro 12. jula?

Neki ljudi su sišli tamo do kapije baze UNPROFOR-a da pitaju šta će biti sa nama. Onda bi se vratili odatle, i rekli su da će biti neki prevoz za Tuzlu, da sačekamo. Nisu znali kada će i ko će nas prevesti, ali su rekli da im je rečeno da će biti nekog prevoza. Tako smo vidjeli kako se srpski vojnici približavaju ovim fabrikama u okolini. Neki od njih su palilu sijeno. Tako da smo ih već vidjeli, oni koji su bili na ivici vidjeli su srpske vojnike kako se približavaju.

Tog popodneva, ne mogu da se sjetim tačno koliko je sati bilo, možda je bilo oko 2.00, stigao je prvi konvoj i rekli su da su stigla neka vozila da odvoze ljude. Obišao sam kolonu i ispred kompleksa „Ekspres Strela“, pa pored klanice i onda sam stigao na put. Tamo su bile barikade. UNPROFOR je stavio ovo uže tamo. I onda iza užeta, oni su stajali tamo, pa su vidjeli... vidjeli smo ovaj put kako se sužava, put kojim ćemo ići da dođemo do autobusa. Vidio sam te barikade i do autobusa, ove maskirne... vojnike u maskirnim uniformama, svi su bili postrojeni u ovoj koloni ljudi koja je prolazila.

Bio je to UNPROFOR. Nisu to bili srpski vojnici. Na putu. Srpski vojnici su bili niz put, poredani niz put, pored fabrike akumulatora do kamiona i autobusa, a srpski vojnici se nisu držali za ruke.

Možete li samo da opišete uniforme koje ste vidjeli da nose ti srpski vojnici, najbolje što se možete sjetiti?

Imali su raznobojne uniforme, tamnozelene, pa čak i nešto tamnije od toga. Raznobojne uniforme. Ne mogu da Vam kažem tačno, ali tamnozeleno i još tamnije od toga. Zaista tamno zelena, višebojna. Nisu bijele. Još su tamnije zelene.

Kada kažete višebojne, da li mislite na vrstu kamuflaže?

Kamuflaža, kamuflaža, da.

A koliko ste vojnika, ako možete procijeniti, srpskih vojnika vidjeli poređanih?

Pa ne mogu... pa, recimo četiri, pet metara, jedan do drugog, ali bi bilo četiri ili pet metara između njih i onda 120 metara ili čak i više od toga do autobusa. Možda čak 50 metara. Nisam siguran. Nisam siguran. Možda se radilo o desetak vojnika, desetak, sigurno, koji su bili poređani pored kanala, a onda su ostali vojnici samo stajali okolo.

I da li ste u bilo kom trenutku dobili neka uputstva u vezi sa ukrcavanjem u ove autobuse ili prevozom koji je bio obezbijeđen?

Ništa, jer tim autobusima nisam ni prišao. Čim sam prošao pored te barijere, uzeo me je srpski vojnik za rame i rekao mi da idem lijevo na drugi kraj puta i da tu stojim i vidio sam naše starce kako već stoje. Bili su izdvojeni. A oni su rekli: „Samo idi i stani tamo“. To su i meni rekli. Ja sam samo stajao tamo i oni su još odvajali te ljude i razdvajali ih i razdvajali ih i kada su izdvojili ovu grupu, bilo je oko nas oko pet-šest vojnika, rekli su, sad idite gore u tu kuću, to je bilo nova kuća koja nije bila potpuno izgrađena. Imala je samo krov na sebi.

Kada su vas zamolili da pređete na jednu stranu puta i stanete tamo, da li ste bili tamo sa svojom porodicom u to vrijeme?

Ne. Ne. Pitao sam tog vojnika: „Zašto nas razdvajate? Zašto me odvajaš od moje porodice?“ a on je rekao: „Imate vremena da idete, ali pustite žene i djecu ranije. Idi lijevo“. I tako sam otišao. Moja porodica je krenula prema autobusima.

Da li ste vidjeli da su i drugi muškarci odvojeni od svojih porodica?

Da da.

A koliko od vas je rečeno da stanete na jednu stranu puta?

Možda nas je bilo dvadesetak.

Da li ste mogli da vidite šta se dogodilo Vašoj porodici kada vam je taj vojnik rekao da pređete na jednu stranu puta?

Pa vidio sam da su išli prema autobusima i onda više ništa nisam mogao da vidim šta se dešavalo oko autobusa. Tada nisam mogao da vidim. Nisam mogao znati. Ipak su stigli do autobusa. Vidio sam to da.

Nakon što se okupila grupa od vas dvadesetak, šta se onda desilo?

Onda su nam rekli da ne stojimo tu, da idemo gore do te kuće koja još nije do kraja izgrađena. Otišli smo do te kuće i oni su nas pratili i mi smo ušli u tu kuću. Bili smo tamo u prizemlju. A onda smo sjeli.

Vojnici koji su vas uputili da idete u kuću? Da li su oni nosili iste uniforme kao one koje ste vidjeli pored puta, pored puta?

Da, da, u istim uniformama.

I da li su bili naoružani?

Da, svi su imali automatsku pušku. Nisam vidio drugo oružje, samo automatske puške, kalašnjikove.

Koliko je otprilike ova kuća koju ste opisali udaljena od puta?

Ne mogu tačno da vam kažem, možda je bilo nekih 50 metara, možda i više od toga. Pa, koliko ja mogu da procijenim, to je oko 50 metara.

Da li su vas tamo dopratili vojnici?

Da.

Kada ste stigli u kuću, recite nam šta se dogodilo.

Onda su oni čuvali tu kuću, vojnici su stajali ispred kuće, neki bi nam prijetili šta će nam te noći raditi, neki su vadili noževe govoreći da će nam prerezati vrat, a onda je neko rekao da taj treba da se udalji, da nema veze sa nama, da nas ne dira. Nisu se svi ponašali isto.

Dobro. A možete li nam reći kakvi su bili uslovi u kući?

Kuća nije imala sprat. Imala je samo zidove od cigle ili blokova. Bilo je prizemlje, nije bilo prozora ni vrata. Ušli smo. Bila je velika soba, i mi smo sjeli u toj velikoj prostoriji.

Da li su vam dali vodu i hranu za vrijeme dok ste bili tamo?

Ne ništa.

I u vrijeme kada ste stigli u ovu kuću, da li je unutra bilo drugih muškaraca, drugih...

Prvi smo stigli u kuću.

Dobro. A nakon što ste stigli u kuću, da li je bilo drugih muškaraca koji su došli kasnije?

Da. Dolazile su grupe od oko 20 ljudi, a zatim su sjedjeli ispred kuće. U kući više nije bilo mjesta. Kada se napuni podrum ili prizemlje, oni su tada sjedjeli ispred kuće. Sve su to bili muškarci. Sjećam se da smo pitali vojnike zašto nas razdvajaju. Rekli su da ne znaju ništa zašto smo razdvojeni. Ne znamo ništa o tome šta bi se desilo. I onda, poslije nekog vremena, opet smo pitali i rekli: „Znate li zašto se sada razdvajamo?“, a onda je jedan rekao: „Sad dolazi general Mladić, pa ga pitajte zašto se razdvajate. Ne znamo“. Onda istim putem kojim smo išli sa puta, došao je oficir bez kape, u maskirnoj uniformi. Imao je oznake činova, a pratila su ga tri-četiri vojnika. Ušao je kroz vrata kuće i rekao: „Dobar dan komšije“, rekao je: „Jeste li vidjeli šta vam je Alija uradio? Da li ste mislili da će vas NATO pakt spasiti? Ali mi se ne plašimo NATO pakta. Oni su nas bombardovali, ali nam nisu mogli ništa. Sada je pala Srebrenica i pasti će Goražde, pa će pasti Bihać, pa Sarajevo“. Pa je nastavio da nabraja, a onda je rekao da će Tuzla posljednja pasti. „Zašto niste otišli kod Fikreta Abdića? Zašto si ostao uz Aliju?“ Onda sam rekao da me ne zanimaju ni Fikret Abdić ni Alija. Ono što želim da znam je zašto smo odvojeni od naših porodica. I on je rekao: „Imamo Srbe... 180 Srba koji su zarobljeni u Tuzli, pa nam treba vas 180 da izvršimo razmjenu jer ih vaš narod ne pušta, a ja ću da vas razmijenim“. Zatim se vratio, istim putem kojim je došao do glavnog puta.

Po vašoj procjeni, najbolje što možete, koliko je muškaraca bilo u ovoj kući i oko kuće za to vrijeme?

Kasnije mogu da potvrdim da su, kada smo došli do autobusa, bila dva autobusa, bili su puni. Svi smo stali u ta dva autobusa. Nismo brojali. Dva autobusa su bila krcata. Ljudi su stajali u prolazu. Nisu svi mogli da sjednu.

A od muškaraca koji su bili u kući i oko nje za vrijeme dok ste Vi bili tamo, da li je bilo mladića sa vama?

Ne.

Dobro. Možete li nam reći kakvi su muškarci bili sa vama?

Svi su bili mojih godina i istog stepena invaliditeta, a bilo je čak i muškaraca koji su bili stariji i invalidniji od mene. Neki od njih su imali i štapove za hodanje.

Otprilike koliko dugo poslije ovog razgovora, ili da kažem ovog govora koji ste opisali, koliko dugo ste poslije toga zapravo otišli do autobusa i izašli iz te kuće?

Možda sat do sat i po. Nisam siguran, ali otprilike je toliko vremena prošlo.

A koliko je otprilike vremena prošlo od trenutka kada ste prvi put stigli u kuću do trenutka kada ste ušli u autobus, ako možete da procijenite?

Proveli smo četiri sata u kući sigurno, možda i nešto duže, ali sigurno oko četiri sata.

Onda smo pitali te vojnike šta su oni i šta će da urade sa nama? A oni su rekli: „Ne znamo. Ne znamo šta će biti s vama večeras“. A onda je jedan od njih rekao: „Sad će doći Mladić i možete ga pitati šta će vam se desiti i kuda ćete ići“. Mladić se pojavio na... na vratima, između ova dva stražara, i onda smo svi u jedan glas pitali: „Zašto nas mučite ovdje? Zašto nas ne odvedeš ako si rekao da hoćeš?“. Rekao je: „Do sada nije mogao da se postigne dogovor, da je dogovor sa vama moguć, ovo se uopšte ne bi desilo. Sad vas vode u Kalesiju na razmjenu. Ali treba ustati i prebrojati vas da bih mogao da svima vama da obezbijedim prevoz“

A kako su vas odveli iz kuće ili ste otišli iz kuće u autobuse?

Kad je tek pao mrak, zalazak sunca, ali se i dalje dobro vidjelo, rekli su nam: „Pa, autobusi su tu, ustanite sad i izlazite. Možete ići na put ispred naših vojnika. Autobusi vas čekaju“. Oni koji su bili napolju prvo su ustali pa su otišli. Onda smo posljednji izašli iz kuće i vidio sam vojnike postrojene na udaljenosti od deset metara, jedan od drugog, i rekli su nam: „Dobro, idite ispred naših vojnika“. I vidio sam kolonu ispred srpskih vojnika koji su prolazili i oni su samo govorili: „Požurite, požurite“. Zatim smo skrenuli malo udesno. Napravili smo polukrug preko polja. Stigli smo do fabrike baterija i vidio sam da ulaze u posljednji autobus, muškarci.

Dok sam prešao, posljednji autobus je bio pun i onda su ulazili u prvi autobus. Ušao sam u prvi autobus. General Mladić je stajao pored prvog autobusa sa desne strane, a pored njega su stajala još dva vojnika. Posmatrali su kako smo svi ulazili. Kada smo svi ušli, ušao je vojnik sa automatskom puškom i stao pored vozača. Onda je ušao general Mladić, rekao je vozaču: „Zatvori vrata i idi za crvenim autom, samo za njima“. Crveni automobil je stajao ispred autobusa. Vozač je zatvorio vrata, crveni auto je krenuo. Mladić je ostao pored puta. Nije ušao u crveni auto. Tada smo krenuli. Pitali smo vozača gdje ćemo sada? Rekao je: „Pa, čuli ste šta je rekao. Ne znam ništa više. Sve što mogu da uradim je da pratim crvena kola, gdje god oni idu, ja ću ići“.

Samo da Vas zaustavim na sekund. Tokom perioda kada ste bili odvojeni od porodice do trenutka kada ste odvedeni u autobus da li ste imali svoje stvari sa sobom?

Ne, nisam. Nisam imao ništa.

Da li su stvari drugih ljudi koji su bili odvojeni od svojih porodica do tog trenutka oduzeti?

Ne. Imali su svoje stvari kod sebe, ko je šta imao, ali ništa im nije oduzeto.

Rekli ste da je vozač pokazao da treba da ide za ovim crvenim autom. Recite nam šta se dogodilo na tom putovanju autobusom i gdje ste otišli?

Da. Put je išao preko Bratunca u pravcu Srbije, do Drine. Kada smo došli u Bratunac, on je krenuo drugim putem, skrenuo je prema Kravici. Nije stigao do autobuske stanice. Nešto prije autobuske stanice u Bratuncu skrenuo je desno, kroz grad. Pošto je bila noć, vidio sam pored jedne zgrade da je škola. Prošli smo. A onda smo stali na jednom mjestu. Tamo nas je čekalo 10 do 15 srpskih vojnika. Onda je drugi autobus otvorio vrata i rekli su: „Izađi i idi u magacin ovdje“. Tako da smo izašli iz autobusa i ušli u ovo skladište. To je bilo napušteno skladište, meni do tada nepoznato. Mi iz oba autobusa smo ušli u ovo skladište i sjeli. Na vratima su nas okružili stražari. Poslije nekog vremena vozila bi ponovo dolazila i ljudi su ponovo ulazili u magacin, dok se magacin nije napunio. Kada je bio pun, i nije mogao da stane više ljudi, niko drugi nije došao. Niko drugi nije priveden.

Rekli ste da ste prošli pored škole. Mogu li da vas pitam kako znate da je to bila škola koju ste prošli?

Da. Zato što je imao velike prozore. Škole obično imaju mnogo prozora. Druge zgrade imaju manje i manje prozora. Tako da znam da je to bio školski sistem. A onda je neko došao pred vrata i rekao oštrim glasom: „Vas 12 treba da radite po zadatku koji vam je dat. Je li vam jasno?". I grupa je rekla da im je to jasno. I opet je nastala tišina. Onda su došli sa bakljama i okrenuli ih na nas.

Dobro. Dozvolite mi da vas zaustavim na trenutak i doći ćemo do ovoga, ali koliko je ljudi dovedeno na ovu lokaciju?

Skladište gdje sam bio?

Da.

Najmanje 400.

A da li su od tih ljudi svi bili stari ili nemoćni?

Da. Svi stari i/ili nemoćni.

Dobro. A gdje ste dovedeni kada ste prvi put izašli iz autobusa?

Kada smo izašli tamo u Bratunac, u ovo skladište gdje smo bili 24 sata?

Da. Možete li opisati kakav je bio enterijer te zgrade?

Zgrada je iznutra bila bijela, ofarbana u bijelo, ali je bila prljava. Niste mogli da vidite mnogo bijelog. Sve je bilo izgrebano, djeca su šarala po zidovima, zidovi su se rušili. Djelovalo je kao da je napušteno.

Da li ste u bilo kom trenutku dok ste bili tamo saznali šta je ta zgrada i gdje se nalazila?

Kasnije sam saznao, ali tada nisam znao, jer su neki rekli da je to magacin. To sam mogao i sam da vidim. Nije moglo biti ništa drugo, ali sam kasnije saznao da je takav magacin napravljen u Kravici i da je ovo napušteno i onda su sve zadružne stvari koje su tamo bile prebačene u Kravicu, u magacin Kravica, a da je ovaj bio napušten.

Da li ste u bilo kom trenutku saznali gdje se nalazi ovo skladište u Bratuncu?

Kasnije su mi rekli da je to iza škole Vuk Karadžić. Nisam mogao da procijenim. Nisu mi rekli ništa koliko je metara udaljeno, a ja to nisam mogao da procijenim ni od autobusa ni bilo čega, koliko je udaljeno od škole.

Kada ste... od koga ste saznali te informacije?

Čuo sam to u magacinu. Rekli su da je ovo zadružni magacin. Nisam više pitao. Onda sam kasnije u Tuzli saznao da je to bilo zadružno skladište dok nije napravljeno skladište u Kravici, a onda kada je napravljeno u Kravici, pitao sam, dobro, je li ovo napušteno, a oni su rekli da jeste, kada je skladište napravljeno u Kravici ovaj je napušten.

Otkad ste prvi put dovedeni na ovu lokaciju, koliko ste otprilike dugo bili tamo dok su drugi ljudi dovodili? Otprilike do kog vremena?

Dovodili su ljude do oko ponoći, do 12.00. Tamo nisu imali više mjesta, a nisu ni dovodili ljude jer je magacin bio pun.

A možete li nam reći kakvi su bili uslovi u magacinu? Da li je bilo predviđeno za hranu i vodu i tako nešto?

Ništa. Samo smo se gušili u tom magacinu. Bilo je vruće, a onda se vrelina širila sa jednog na drugog, a mi smo se gušili, a nisu nam davali ni hranu ni vodu. Tek sjutradan ujutru počeli su da nam donose vodu.

Da li se neko žalio na to?

Da. Žalili smo se, ali su nam samo pucali preko glava i rekli: „Tišina. Sve ću vas pobiti ako čujem još jednu riječ od vas“.

Pomenuli ste da su vojnici u nekom trenutku ušli sa baterijskim lampama. Recite nam o tome.

Da. A onda su pitali ko je iz kog sela. Pitali su za neka sela u okolini Bratunca. Neki su se odmah odazvali i onda su nastavili, ima li ljudi iz Glogove, zapravo prvo su pitali za Glogovu. Ima li ovdje nekog iz Glogove? Ne znam da li se odazvalo dvoje – troje ljudi, stariji ljudi iz Voljavice. Ima li ko iz Hranca? I onda su ljudi rekli, da, uperili su baklje u njih, a onda su rekli, oni koji su imali uperene baklje treba da ustanu i odu. Onda bi ta osoba ustala i rekla: „Da uzmem torbu?“ a oni su rekli: „Ne, ne, neće ti više ništa trebati“. Onda kada su izašli otišli su na lijevu stranu, na istu stranu na koju smo mi ušli. A ovaj im je komandovao: „Idite tamo ispred njih“. Otišao bi tamo, a onda bismo čuli samo tupe udarce. Neki ljudi su jaukali, vrištali, kada bi ih udarili nečim po glavi. Ne bi čuo ni riječ. A onda bismo čuli nešto poput: „U redu, gotov je. Samo ga odvuci tamo“. I opet, dolazili bi sa bakljom, uperili je u ljude, birali koga hoće, više nisu pitali ko si ni odakle si, samo su ljudi koji su imali uperene baklje morali bi da izađu napolje.

Da li vam se činilo da dok se to dešavalo da su vojnici birali određene ljude, da je u tome postojao neki obrazac?

Sljedećeg dana smo vidjeli da biraju one koji izgledaju malo bolje od onih koji su potpuno nemoćni. To je već kad je počeo dan, pa su birali ljude. Ali kada su samo uperili baklje u ljude, nije se moglo reći koga su birali. Mislim da su zapravo birali ljude koji su se činili sposobnijim.

A koliko ste ljudi vidjeli odabranih tokom noći?

Nisam brojao, ali po mojoj procjeni te noći ih je izvedeno možda 40-ak.

Da li je neko od ljudi koji su te noći izvedeni vraćeni u ovu zgradu?

Kasnije ću reći koliko ih je bilo. Kada bi nekoga tukli i svi su bili krvavi, onda bi uperili baklju u njih i rekli: „Vidi kakvi su“. Dvojica bi ga odveli ispod pazuha i onda bi tu osobu samo gurnuli na nas, a onda bi naredili da ih vuku po ivicama skladišta. Tako da se to dešavalo s vremena na vrijeme. Ujutro kada se razdanilo, tada smo saznali da je od tih ljudi koji su bili pretučeni petorica umrlo. Od pretučenih su izveli petoro ljudi.

I preko noći, da li ste uopšte čuli pucnjavu te noći?

Bio je samo jedan pucanj. Upucali su Hameda Efendića. Pucnjeva više nije bilo.

A jeste li vidjeli da su Hameda Efendića u nekom trenutku izveli iz zgrade?

Da vidio sam. On je... to su ljudi koji su bili pored njega. On i Ibran Mustafić su dovezeni automobilom. Njih dvojica su ušli sami, a ljudi koji su bili pored njih pitali su ih kako su dospjeli tu? I rekli su da su tu dovezeni kolima. A onda je prvi izveden Ibran Mustafić. Nastala je neka vika, neka svađa među njima, a onda se Ibran više nije vraćao. Onda su pozvali Hameda Efendića. Hamed je izašao. Niste mogli čuti ništa od onoga što se tamo dogodilo. Sve što ste mogli čuti je pucanj, možda četiri metka. A onda su rekli: „Možete ga odvući. On je gotov. On je mrtav. Odvucite ga“. Više niste čuli pucnjeve. Mogli su se samo čuti tupe udarce po tim ljudima koji su bili izvedeni.

Dakle, od pet ljudi za koje ste naveli da su umrli i da su izvedeni ujutru, rekao bih poslije toga, da li možete da nam kažete šta se dogodilo?

Ujutru? Ujutro, kada se razdanilo, žalili su se da ne mogu više da drže ove ljude u krilu. Htjeli su da ih izvedu. Onda su dozvolili da se ti ljudi izvedu, pa su ih vukli za ruke ili za noge. Izvukli su ih. I vidio sam kako izvode pet mrtvih ljudi. Onda kada su se ti ljudi vratili, oni su plakali, pitali smo ih šta se dešava, šta se dešava napolju. Rekli su: „Treba da vidite gomilu mrtvih koji su ovdje iza magacina. To je užas“. A oni su samo plakali. Onda su sjeli.

Onda nam je dozvoljeno... pa, mogli ste da čujete kako dolazi nekakva mehanizacija, autobusi, kamioni. Onda je došao jedan od vojnika i rekao: „Treba mi deset ljudi. Treba mi da nešto urade“. Nismo znali o čemu se radi. Ali oni... mi... drugi su nam rekli šta se dešava napolju, tako da niko nije htio da izađe napolje, ali je već bio dan, pa su izabrali tebe, tebe, tebe, desetak ljudi koji su trebali da izađu. I bilo je tiho oko sat. I opet ste mogli čuti kako kamioni napuštaju skladište. I tih deset se nikada više nisu vratili da budu sa nama u magacinu. Ne znamo šta im se dogodilo.

Onda su opet počeli da izvode ljude i ubijaju ih. Tada nam je dozvoljeno da koristimo prostoriju koja se nalazila odmah pored magacina da je koristimo kao toalet.

Kad kažete da su opet počeli da izvode ljude i ubijaju ih, kako to znate?

Pa, znali bismo jer bi jedan od njih došao i rekao: „Ti, ustani“ i onda kada bi ustao i otišao, onda bi se čuo udarac, pa pad. Sve smo to mogli čuti. Znali smo da je ta osoba ubijena i da će sljedeća biti odvedena. Kada bi nas pustili u taj toalet, onda bi nekoga uzeli za rame i onda bi tog čovjeka odveli lijevo i rekli bi ti idi ovamo, a koga ne bi uhvatili za rame pošao bi u prostoriju koja je služila kao toalet.

Došao je red i na mene da idem i kada sam izlazio onda su jednog čovjeka uhvatili za rame. I gledao sam iz ove sobe kako su njih trojica ili četvorica na jednoj strani i troje ili četvoro na drugoj strani, a ova osoba... ova druga ga je gledala kako drži automatsku pušku, a onda bi ova osoba koja drži automatsku pušku rekao: „Dođi do mene, dođi do mene“, a onda bi krenuo ka njemu, između ostalih, a onda ga je onaj sa lijeve strane udario gvozdenom šipkom po glavi, pa po leđima, a on bi pao. Prvi vojnik sa desne strane imao je sjekiru i udario ga je sjekirom po leđima i pao je dok je ovaj još uvijek držao sjekiru. Vidio sam mu noge i stopala, ali nisam čuo vrisak ili nešto slično. Poslije toga sam se vratio u magacin. Ovo je trajalo do popodneva. Popodne, opet, čuli smo da dolaze kamioni, došla su dva kamiona, ista procedura, opet su tražili deset pa bi se odredilo deset, ko bi išao da nešto radi, pa bi ih razdvojili i otišli.

Samo da Vas pitam, koliko je ljudi po vašoj procjeni ubijeno od tog jutra do tog popodneva? I samo da zapisnik bude jasan, govorimo o jutru 13. jula.

Pa, tog dana je ubijeno oko 40 ljudi.

A koliko ih je po vašoj procjeni ubijeno preko noći, dakle od trenutka kada ste došli do trenutka kada ste stigli 12. do 13. jula u dan?

Misliš samo tokom noći? Do zore? Da li me to pitaš ili...

Tako je.

Tokom noći, oko 40.

U redu. Sada, tog popodneva, recite nam šta se dogodilo.

Onda su opet stigla ova vozila, njih dvoje, opet su izabrali deset ljudi da odu da urade nešto za njih. Tako su rekli. Opet je bila tišina oko sat dok su ova vozila izlazila iz skladišta, oba vozila su otišla. Ni tih deset se nikada nije vratilo u naše skladište, onih deset koji su tada izašli.

Onda je bilo malo tišine, ništa se tada nije dešavalo. Onda smo pitali te vojnike šta su oni i šta će da urade sa nama? A oni su rekli: „Ne znamo. Ne znamo šta će biti s vama večeras“. A onda je jedan od njih rekao: „Sad će doći Mladić i možete ga pitati šta će vam se desiti i kuda ćete ići“. Mladić se pojavio na... na vratima, između ova dva stražara, i onda smo svi u jedan glas pitali: „Zašto nas mučite ovdje? Zašto nas ne odvedeš ako si rekao da hoćeš?“. Rekao je: „Do sada nije mogao da se postigne dogovor, da je dogovor sa vama moguć, ovo se uopšte ne bi desilo. Sad vas vode u Kalesiju na razmjenu. Ali treba ustati i prebrojati vas da bih mogao da svima vama da obezbijedim prevoz“.

Jedan čovjek je ustao i prebrojao nas i rekao da nas ima 296. A on je rekao: „Dobro, sačekajte malo, sad ćete imati prevoz, pa ćete dalje“. Otišao je, čuli smo da tamo dolaze vozila, a onda su nam rekli: „Hajde, ustaj. Autobusi su tamo. Jedan po jedan u koloni do autobusa“. Tako da sam i ja ustao i kad sam izašao, još je bio dan, još nije pao mrak. Vidio sam Boksita Milića i autobus Centrotransa Sarajevo. Za ostalo nisam ni pogledao kakvi su to autobusi. Ušao sam u autobus Centrotransa Sarajevo. Tako smo se svi ukrcali. Kada sam ušao u autobus, lijevo od autobusa...

Izvini, samo završite rečenicu i postaviću Vam pitanje.

U redu. Recimo, desetak metara od autobusa, tamo je stajao general Mladić i ispred njega je stajalo desetak vojnika i on je pokazivao ruku na ovu stranu i nešto im je govorio. Onda kad je pao mrak, krenuli smo. Opet bi jedan srpski vojnik ušao u autobus i stao pored vozača. Vojnik je imao automatsku pušku. A mi smo rekli: „Gdje nas sada vodite?“ a on je rekao: „Pa, vjerovatno vas vode u Kalesiju na razmjenu kako vam je rekao“ i upitao: „Šta vam je Mladić rekao?“. Odgovorili smo što je rekao, a on je kazao: „Pa onda vas najverovatnije vode na razmjenu“.

Od trenutka kada ste došli u tu zgradu do trenutka kada ste otišli, dakle kao grupa, da li vam je bilo dozvoljeno da zadržite svoju imovinu, svoje stvari koje ste donijeli?

Vidite, uvijek zaboravim nešto da kažem. Ujutro, kada su svi ovi ljudi odvedeni, kada je sve bilo gotovo, onda je jedan čovjek došao na vrata, a on je bio visok, tamne kose, kratke tamne kose, takođe u maskirnoj uniformi, rekao je: „Sada sve svoje stvari, vaše lične karte, novčanike, satove, sve to predajte“. I onda smo sve to davali ljudima koji su bili pored nas, a on je sve to bacao u torbu i onda je rekao „i novac i novac“. Ljudi su davali sve svoje stvari što god su imali, a onda je u jednom trenutku rekao da ako nađe nekoga ko ima novca – dovešće pse i oni će saznati da li je ostalo nešto novca. Ljudi su opet davali novac. Onda je otišao i onda tu nije ostalo ništa. To se dogodilo ujutru. To sam preskočio. Zaboravio sam to reći.

Snimak Potočara iz vazduha, 13. jul 1995. (Izvor: Arhiva Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove)

I za vrijeme dok ste bili tamo od 12. do 13. popodne, da li ste 13. imali hranu ili vodu?

Voda, da. Od jutra. Rekao sa. Vode smo imali dovoljno u flašama, plastičnim, do pet litara. Vode je bilo dovoljno. Što se tiče hrane, nismo ništa tražili, nisu nam dali, ali nikome baš nije bilo do jela, jer nam je bilo tako teško da niko nije mogao da jede. Mogli smo piti samo vodu. Kada smo vidjeli šta nam se radi, nikome se više nije jelo.

U vrijeme kada ste ušli u autobuse, da li je napolju bilo mračno? Da li je napolju bilo dan? Da li se sjećaš?

Sjećam se. Prije nego što je pao mrak, ušli smo u autobuse, ali ovo je bilo pred mrak pa smo čekali da se upali svjetlo, čekali smo tamo, u svim autobusima, nismo nigdje išli. Kada su se upalila svjetla, onda su autobusi krenuli.

Koliko je autobusa bilo u to vrijeme?

Šest autobusa, mislim.

A otprilike u koje vrijeme ste, ako možete da procijenite, krenuli iz Bratunca, sa ovog područja?

Pa, između 8.00 i 9.00. Tada je i pao mrak. Ne mogu da vam kažem tačno sat, ali u svakom slučaju kada su se upalila prva svjetla u gradu, tada smo otišli.

I da li ste – da li ste stali negdje na putu do – vašeg krajnjeg odredišta?

Stali smo u Drinjači, možda smo bili tamo nekoliko sati u autobusima i pitali smo vozača: „Zašto stojimo ovdje? Šta čekamo ovdje“ a on je rekao: „Samo vidim autobus ispred sebe. Kad krene, pratiću ga. Ako znate vi, onda i ja znam kuda idemo. Ne znam ništa“, rekao je. Tako da smo samo sjedjeli u autobusu i onda kada je autobus ispred nas krenuo, onda smo i mi krenuli.

Gdje ste odvedeni, ako možete da se sjetite putanje kojom ste išli?

Iz Bratunca smo izašli na put koji vodi u Srbiju. Stigli smo do Drine. Na Drini postoji mostni prelaz za Srbiju. Taj most nismo prešli. Skrenuli smo lijevo. Sišli smo niz Drinu u Zvornik. Bili smo u Bosni.

Jeste li svratili u Zvornik?

Ne, ne. Nismo stali u Zvorniku.

A gdje ste otišli?

Prošli smo kroz Zvornik. Zove se Karakaj, ovo mjesto, pa kad smo bili blizu Karakaja otišli smo lijevo.

I koliko dugo ste išli u tom pravcu, ako se sjećate?

To ne mogu da kažem koliko smo se vozili. U svakom slučaju svratili smo u školu i vidjeli smo grupu srpskih vojnika, možda njih deset ili 15 u ovoj grupi koja je stajala, autobusi su stali, autobus ispred nas je stao pa smo i mi stali. Tada je vozač rekao: „Sigurno ćete izaći ovdje“. Ispred nas smo već vidjeli muškarce kako silaze i ulaze u fiskulturnu salu škole koja se nalazila pored puta. Kako su oni izašli, autobusi ispred nas, ljudi iz autobusa ispred nas, onda smo i mi izašli. Jedan po jedan. I bilo je šest autobusa ili šta već. A onda smo svi izašli i ušli u tu salu.

Otprilike kada ste stigli u ovu školu?

Moguće je da je bilo 2.00 poslije ponoći. Ali nisam siguran u to. U svakom slučaju, bilo je poslije ponoći.

I to je bilo u noći između 13. i 14. jula?

Da.

U redu. Možete li da opišete unutrašnjost ove gimnazije, kako ste je opisali? Samo kratko, ako možete.

Sa lijeve strane je bila kuća, kuća za stanovanje. Prije te kuće izašli smo iz autobusa. Išli smo ispred te kuće, ispred je bila fiskulturna sala, a sa desne strane je bila ova škola. Školska vrata su bila... da li je fiskulturna sala bila povezana sa školom ili ne? Ne znam. Nisam to mogao da skapiram. Ali u svakom slučaju, imala je svoj ulaz u – pa, fiskulturna sala je imala svoj ulaz.

...

Dobro. Samo sam htio da se vratim tamo gdje smo bili. Mislim da sam stao i zamolio sam Vas da opišete unutrašnjost fiskulturne sale u koju ste odvedeni u noći sa 13. na 14. jul. Recite nam šta ste mogli da vidite kada ste ušli unutra.

Vidio sam ispred, dok sam ulazio u salu, da ima obruč za igranje košarke. Na desnoj strani su bili prozori, do polovine zidova teretane, a zatim neka oprema koja je bila oko prozora, sa lijeve strane, prozori su takođe bili postavljeni dosta visoko na zidovima sale, a ne oko sredine. A onda malo prije, sa lijeve strane, bila su sporedna vrata od fiskulturne sale.

Za vrijeme dok ste bili u sali, možete li opisati u kakvim ste uslovima bili?

Dok nas je bilo malo, onih koji smo stigli sa četiri autobusa, uslovi su bili dobri. Ali kada se skladište napunilo i kada su posljednji kamioni i autobusi dovezli ljude, i kada više nismo mogli da uđemo u teretanu, onda nam je rečeno da ustanemo, da se okrenemo prema vratima i da idemo unazad, a onda smo iskoračili unazad, a oni su pucali iznad naših glava i govorili: „Nazad, nazad, nazad, pucaćemo u vas“. I tako smo radili sve dok nismo napravili mjesta i posljednjima da uđu, a onda kada su oni ušli rečeno nam je da sjednemo. A onda kada smo sjeli, mogli su da sjednu oni koji su prvi uspjeli da sjednu. Ostali su mogli samo da nam sjede u krilo. Nije bilo više prostora za druge da sjede i tada je postalo jako zagušljivo, tijesno i gušili smo se.

Kada su stigli poslednji ljudi, posljednji zatvorenici u školu?

Nisam siguran. Nisam siguran. Prošlo je dosta vremena. Kako da se sjetim svega? Ali bilo je oko 10.00 kada su stigli, posljednji.

10.00 ujutru ili uveče?

Ujutru, ujutru, u 10.00.

I da li su vam dali hranu ili vodu za piće dok ste bili u ovoj fiskulturnoj sali?

Ništa ništa. Tada nam ništa nisu dali.

I da li ste vidjeli bilo kakvu interakciju između vojnika i zarobljenika dok ste bili u teretani?

Ne, ne, ne. Zatvorenici su samo rekli: „Zašto nas tjerate da se gušimo ovdje? Zašto nas ne vodite na razmjenu?“. Vojnici su rekli da ne znaju ništa o razmjeni. Rekli su da ne mogu ništa da kažu šta će nam se dogoditi.

Da li se neko vojnicima žalio na uslove?

Jedan čovjek je skočio, samo ovaj, koji se žalio i rekao da ne želi više tu da ostane, da se guši, zašto ga muče? A oni su rekli: „Dođi ovamo i malo se ohladi“. Izašao je kroz ulazna vrata gdje smo svi ušli, čuo se rafal i više se nije vratio. To je bila jedina pobuna koja je postojala. To je bila jedina osoba koja je izašla. Tada se više niko nije žalio. Svi smo ćutali.

Da li ste u nekom trenutku bili upućeni da napustite ovu salu?

Da. Kad je došao general Mladić, onda nam je to rekao. Rečeno nam je, bolje rečeno, stražari su nam rekli: „Sad će Mladić da dođe pa ga pitajte šta će biti sa vama“, a on se ponovo pojavio sa nekoliko vojnika na vratima i rekli smo: „Zašto nas tjerate da se gušimo ovdje, zašto nas mučite?“ a on je odgovorio: „Šta da radim kada vas vaša vlast neće, a ja moram da brinem o vama?“. Kazao je: „Sad će jedni ići kod Fikreta Abdića, a drugi u Bijeljinu“. A mi smo rekli da nemamo vode, a on je odgovorio da ćemo imati vodu da pijemo kad izađemo, ne prije toga. Rekao je to i ponovo izašao.

I da li ste u nekom trenutku nakon toga dobili vodu?

Ko god je izašao, shvatio je da tamo ima vode i da će imati povez na očima.

Dobro. A jeste li vidjeli kako su ovi ljudi dobili vodu ili kako to da su povezi na očima...

Imali su neke kante ili tako nešto. Tamo je bio ovaj sto. Kad bih ja došao na red, vojnici bi uzimali kante, donosili vodu, pa bi ih opet odvozili kada su bile prazne. Zatim je tu bila jedna stvarčica, nije bila plastična, već je bila metalna posuda, lonac ili staklena stvar, i tako bismo dobili malo vode.

Dobro. A kako su ovi... kako su zatvorenici imali poveze preko očiju?

Prije toga kada smo trebali da izađemo, dva vojnika su donijela ovakvu stvar. Neka vrsta tkanine isječena na komade. I stavili su to pored ulaznih vrata i pitali su koja dvojica će ljudima vezivati oči, te ćemo onda imati vodu za piće, a onda su se dobrovoljno javila dva naša čovjeka. Ustali su i tako su ustali naši, jedan po jedan.

Da li su prvo pili vodu? Da li su im bile vezane oči? 

Nije bitno. Vezali bi im oči, pili bi vodu, a onda bismo izlazili iz sale.

Da li se sjećate bilo čega posebnog u vezi sa ovim konkretnim vojnicima koji su donijeli poveze za oči?

Ničega se ne sjećam. Bili su u maskirnim uniformama kao i ostali vojnici.

Ujutro, kada su svi ovi ljudi odvedeni, kada je sve bilo gotovo, onda je jedan čovjek došao na vrata, a on je bio visok, tamne kose, kratke tamne kose, takođe u maskirnoj uniformi, rekao je: „Sada sve svoje stvari, vaše lične karte, novčanike, satove, sve to predajte“. I onda smo sve to davali ljudima koji su bili pored nas, a on je sve to bacao u torbu i onda je rekao „i novac i novac“. Ljudi su davali sve svoje stvari što god su imali, a onda je u jednom trenutku rekao da ako nađe nekoga ko ima novca – dovešće pse i oni će saznati da li je ostalo nešto novca. Ljudi su opet davali novac. Onda je otišao i onda tu nije ostalo ništa. To se dogodilo ujutru

Da li su i Vama u nekom trenutku bile vezane oči?

Da. Kad sam izlazio. Tada su mi stavili povez preko očiju. Popio sam vode, a onda sam krenuo prema malom kamionu TAM. Pod je bio toliko visok da je bio na istom nivou kao i vrata kamiona TAM, tako da nismo morali da se penjemo na mali kamion. Samo bi ušao. Kada sam ušao u mali TAM kamion, sjeo sam tamo odmah pozadi. Bio je pokriven ceradom, ali je cerada vraćena da bismo mogli da vidimo šta se dešavalo pozadi. Kada je mali TAM kamion krenuo, crveni auto koji je bio iza nas je krenuo za nama. Jedan vojnik je imao maslinastozeleno sivu uniformu. Nije imao maskirnu uniformu. Sjeo je pored vozača. Bio je jedan crveni auto i on je otvorio vrata i držao vrata desnom rukom, a u lijevoj ruci je bila automatska puška. I držao je to između vrata i auta i rekao je: „Ne pričaj, ne skidaj poveze sa očiju“. I tako je bilo dok smo putovali putem.

Zatim smo skrenuli na pašnjak i vidjeli smo mnogo mrtvih tijela. Mislili smo da ćemo i tu stati, ali nismo. Išli smo dalje. Kada se kamion TAM ponovo zaustavio i ugasio, onda smo vidjeli još jednu gomilu leševa. Tada se kamion zaustavio. Dva vojnika su otvorila leđa. Ja sam posljednji sjedio tu i onda bi ja prvi izašao, a onda me je uzeo za nogu i rekao mi gdje da stanem i gdje da izađem, a ne da pričam. Tako su nas sve izvukli iz kamiona. Čim je kamion otišao, otvorili su se rafali i pucali su nam u leđa. Tako je čovjek iza mene pao na mene. Pao sam na stomak i tako sam ostao da ležim. Pucali su, ljudi su stenjali i davali znake života, jednom kada su svi pali, ovo je bilo individualno.

Kada je pucnjava prestala, oni su se udaljili, nisam smio da pogledam jer su tada vidjeli da nisam ubijen. Zato sam samo ćutao dok nije došao drugi kamion i doveo ove druge ljude. Onda recimo nekih pet-šest metara od mene, kamion TAM je skrenuo na put gdje smo mi bili. Onda sam malo okrenuo glavu i vidio sam kako ih skidaju iz kamiona TAM-a i poređaju ih u četiri reda. Čim je ovaj kamion otišao, odmah su počeli da pucaju na njih, rafalnom paljbom. Tako su i njih ubijali i tako je išlo redom. Čim bi došao crveni auto, onda bi se vratio, čekali bi mali TAM kamion. Mali TAM kamion bi ostao tamo dok se ne istovari.

Onda je to trajalo neko vrijeme dok nije došao crveni auto, parkirao se, kamion TAM se ugasio, a tu je bio general Mladić i vojnik iz crvenog auta sa automatskom puškom koji je pratio autobuse, stajao je pored auta dok nisu svi su istovareni iz kamiona, sve dok nisu svi ubijeni. Kamion TAM je otišao, a onda kada su svi bili mrtvi, Mladić je sjeo na zadnje sjedište automobila, a vojnik sa puškom je sjeo na prednje sjedište pored vozača, a zatim su otišli. Tako se nastavilo ubijanje.

Iza mene je bio žuti bager koji je kopao grob. Kad je pao mrak, bilo je malo oblačno i malo je kišilo. Došao je drugi bager i taj bager se malo udaljio, stali su jedni pored drugih, upalili su farove, a onda su ušla dva kamiona TAM i ubijali ljude pod ovim svjetlima. Jedan mali TAM kamion bi otišao, a drugi bi ušao. Crveni auto bi pratio TAM kamion dok drugi ne bi bio istovaren, tako da je to bio isti auto koji je pratio oba kamiona. To je trajalo do nekog doba u noć.

Dobro. Dozvolite mi da Vas samo pitam o tome koliko ljudi možete procijeniti da je bilo u toj sali sa Vama prije nego što je ubijanje počelo?

Kada je sala bila puna, kada je stigla posljednja grupa, dok smo sjedjeli svi jedni pored drugih, pitali smo šta mislite, koliko ljudi ima u ovoj sali? Kada biste pogledali oko sebe, vidjeli biste samo glave i to je velika fiskulturna sala. Niko nije rekao da je tamo bilo manje od 2.500 osoba. Ipak, nismo baš brojali. Ne mogu to da kažem. Tako nam se činilo. Činilo nam se da niko nije preostao, da su svi došli u tu salu. Toliko nas je bilo tamo.

Očigledno ste ovo preživjeli. Kako ste uspjeli da pobjegnete, ako možete da nam kažete ukratko?

Mogu. Kada je pao mrak i kada su došli ti bageri i kada su počeli da ubijaju pod svjetlima, ja sam se držao malo dalje, deset do 15 metara od njih, tako da nije padala svjetlost na mene. Izvukao sam se ispod leševa, a onda sam puzao desetak metara tamo gdje su leševi bili. Bilo je ovih grmova visine oko metar. Iza toga bilo je malo žbunja, možda malo drvo. Onda sam se tamo sakrio, da čak i kada bi upalili svjetlo, ne bi mogli da me vide. Okrenuo sam se i onda sam ih posmatrao kako rade ono što rade.

Da li ste otprilike znali gdje ste se nalazili u to vrijeme?

Pa, nisam znao gdje sam. Mislim, nisam ni znao koje je ovo mjesto, ni koliko je udaljeno od Zvornika. Znao sam da sam... bio je na lijevoj strani. Tada bi Tuzla bila na lijevoj strani.

Da li se sjećate bilo čega posebnog u vezi sa nečim što ste primijetili dok ste bježali?

Dok sam ležao, gledao sam i vidio sam ovu visoku gvozdenu ogradu i bio je put ispod, ali nisam mogao da vidim šta je tu. Iznad mene je bila ova topola, pa nisam mogao da shvatim šta je to tamo. Kasnije kada sam rekao ljudima u Tuzli, rekli su mi da je to zapravo podvožnjak ispod pruge tako da je to bila ograda pruge.

Što se tiče Vašeg bjekstva, da li ste pobjegli sami ili ste pobjegli sa drugim ljudima?

Bio je tu i ovaj drugi čovjek koji je bio živ. Kada je došao posljednji mali TAM kamion, stajao je tu, nije se vratio. Kada su svi ovi ljudi pobijeni, više nije bilo pucnjave, onda je rečeno da nema nikoga u sali, svi su dovedeni ovamo, onda je jedan od ovih vojnika rekao: “Da idemo sa Vama ili da ostanemo?” I ovaj glas je rekao: “Niko nije rekao da pođeš sa mnom i ne ideš. Ako drugo vozilo dođe po vas, onda vas ionako neće biti, a ako ne dođe drugo vozilo, čuvaćete stražu do jutra”. Tako je ovaj mali TAM kamion otišao. Nastavio sam da ležim tamo. Prišli su tim bagerima i onda su pušili. Nešto kasnije, ponovo su se upalila svjetla i ponovo se moglo čuti kako kamion dolazi. Došao je sličan mali kamion TAM i oni su se ukrcali u kamion i otišli. Da, ugasili su svjetla na bageru, nebo se razvedrilo, bila je mjesečina, a onda sam ustao i počeo da vičem: “Ima li živih? Ako je neko živ, idemo“. I onda sam odjednom čuo glas sa gomile leševa, i rekao je: “Ima mene” i mi smo ustali i otišli. Iza nas je bila gustiš, a on je rekao: “Idemo pored ovog groba uzbrdo”, a ja sam rekao da ne mogu da hodam, imam bolnu nogu. Predložio sam da idemo kroz bolje mjesto gdje šuma nije tako gusta. Pa smo onda išli ovim pašnjakom i tu je bilo puno trave, i dok smo išli kroz travu pogledali smo okolo i ovaj mi je rekao: “Vidjeće da smo pobegli” i rekao sam – dobro šta mogu da uradim povodom toga? Ne mogu sada da idem uzbrdo kada je ova šuma, a onda kada smo vidjeli gdje ima puno drveća, a gdje malo, napravili smo malu pauzu...

Žao mi je što Vas prekidam i znam da imate mnogo toga da kažete, ali da li ste... da li ste u nekom trenutku saznali ime ove osobe?

Da.

I jeste li sreli još nekoga tokom svog bjekstva?

Da. Ujutro nam se pridružio još jedan čovjek, sa iste egzekucije.

...

Da li ste zajedno sa njima stigli na slobodnu teritoriju?

Da.

Kada je to bilo, ako se sjećate? 

Mislim 19. (jula), mislim da je bila srijeda, ali opet nisam siguran. Znao sam to, ali prošlo je dosta vremena i teško mi je da se sa sigurnošću svega toga sjetim. Mislim da je to bila srijeda 19, ali sada nisam siguran.

...

(Odbrana) Svjedoče, prošlo je 12 godina od ovih događaja. Da li bismo mogli da kažemo da, kada svjedočite ovdje danas, svjedočite na osnovu Vaših ranijih izjava, a ne na osnovu Vašeg sjećanja na ove događaje danas?

Juče sam istakao da ne mogu da se sjetim vremenskih perioda u smislu što se kada dogodilo, ali se dobro sjećam u srcu što se to dogodilo. Ne u koje vrijeme se to dogodilo, kakav je to zvjerski zločin počinjen nad nama nevinim ljudima, uključujući i mene, invalida. To nikada neću zaboraviti. Radije bih zaboravio svoje ime, ali ne to.

Izvor:Pobjeda