Lokacija se nalazi u skladištu nuklearnih bojevih glava, koje se navodno zove Vologda-20, otprilike 400 milja od granice Rusije sa Finskom i Estonijom, i sadrži devet fiksnih lansirnih pozicija podržanih objektima za rukovanje projektilima i bunkerima za skladištenje nuklearnih bojevih glava.

Sa lansirnim pozicijama, projektilima i bojevim glavama prisutnim na istom mjestu, vjerovatno je da će Burevestnik biti raketa u stanju pripravnosti spremna za lansiranje u trenutku.

Postoji značajna pompa oko Burevestnika: američki zvaničnici osudili su ruski razvoj „krstaćih raketa na nuklearni pogon koji izbacuju zračenje“ i nazvali sistem „leteći Černobil“. Za razliku od standardnih krstarećih raketa, koje pokreću mlazni motori, Burevestnik za pogon koristi nezaštićeni nuklearni reaktor. Ovo mu daje mogućnost da leti na skoro neograničene udaljenosti, barem u teoriji.
 

Ako bude raspoređen, Burevestnik bi bio prva raketa te vrste koja je stvarno postavljena. Sjedinjene Države su istraživale koncept rakete na nuklearni pogon 1950-ih i 1960-ih godina pod zastavom Projekta Pluton, ali su otkazale projekat zbog zabrinutosti oko opasnosti koju bi sistem predstavljao za sopstvenu populaciju Sjedinjenih Država. Takva zabrinutost potvrđena je 2019. godine kada je Burevestnik eksplodirao tokom testa i ubio nekoliko ruskih naučnika u oblasti raketa.
 

Napredni pogonski sistem Burevestnika i praktično neograničen domet mogu Rusiji omogućiti da koristi raketu na radikalno nove načine. 2020. godine, šef obavještajne službe Ujedinjenog Kraljevstva general Džejms Hokenhal rekao je novinarima da Moskva testira sistem krstarećih raketa na nuklearni pogon sa „globalnim dometom [koji bi] omogućio napad iz neočekivanih pravaca“ i obezbjedio „skoro neograničeno vrijeme ležanja“. što znači da bi projektil mogao da leti oko određenog cilja dugi vremenski period prije nego što napadne, potencijalno čak i da obiđe Zemlju.

Pominjanje lutanja izazvalo je zabrinutost da bi Rusija mogla lansirati rakete Burevestnik u krizi, koje bi zatim mogle da krstare u blizini američkih i NATO ciljeva dok čekaju uputstva. Ovo bi omogućilo Moskvi da brzo udari kada dobije naređenje, što bi značajno skratilo vrijeme koje bi NATO imao da reaguje na rusku agresiju. Neki analitičari su čak spekulisali da bi Rusija mogla da preleti Burevestnike iznad evropske teritorije kao signal pre nego što se okrene i odleti nazad, potencijalno zastrašujući NATO saveznike da odstupe i ustupe ruskim zahtevima. Ove procene potencijalnih mogućnosti Burevestnika su, međutim, tehnički neizvodljive. Malo je verovatno da će Rusija koristiti novu raketu na ovaj način jer dva faktora ograničavaju njene mogućnosti i potencijalnu upotrebu: domet i vidljivost.

Uprkos tvrdnjama ruskog Ministarstva odbrane da je domet projektila praktično neograničen, postoje značajni troškovi letenja na velike udaljenosti ili lutanja u dugim vremenskim periodima. Rakete generalno mogu da pronađu svoju lokaciju komunicirajući sa satelitima, ali satelitski signali se mogu lako ometati ili lažirati. Da bi se osiguralo da projektil može da radi bez oslanjanja na satelite, takođe je opremljen inercijalnom navigacijom, koja pronalazi poziciju projektila kroz proces mrtvog računanja. Konsultujući mehaničke akcelerometre i žiroskope, projektil može odrediti svoju poziciju tako što pažljivo bilježi svoju brzinu i pravac i dužinu leta.

Ali tokom vremena, male greške u sastavu sistema za navođenje projektila, slično kao što će mehanički sat na kraju prestati da drži vrijeme. Prema tome, letenje projektila u dužem vremenskom periodu u lutanju bi stvorilo ozbiljan rizik da odleti sa kursa i promaši cilj.
 

Rusija bi mogla da pokuša da upravlja svojim projektilima na daljinu, ali ograničen domet ruskih komunikacionih sistema – zajedno sa malim problemom zakrivljenosti Zemlje – drastično ograničava oblast u kojoj bi Rusija mogla aktivno da vodi raketu. Malo je vjerovatno da bi Rusija mogla da pošalje rakete daleko od kuće i da i dalje može pouzdano da komunicira sa njima. Ako bi Rusija na kraju instalirala daljinsko navođenje, projektili bi i dalje bili ranjivi na aktivnosti elektronskog ratovanja.
 

Međutim, to ne znači da je prošireni domet Burevestnika beskorisan. Krstareće rakete su avioni za jednokratnu upotrebu; kao i avioni, njihov domet je određen faktorima efikasnosti goriva. Visina na kojoj raketa leti predstavlja važan kompromis: domet naspram detekcije. Što više leti tradicionalni projektil na mlazni motor, to postaje efikasniji u potrošnji goriva; jer je vazduh ređi, manje je otpora. Ali krstareće rakete koje lete na većim visinama takođe je lakše otkriti radarom. Suprotno tome, pad visine omogućava raketama da lakše izbegnu otkrivanje, ali gušći vazduh zahteva da mlazni motori sagorevaju više goriva, značajno skraćujući domet projektila.
 

Glavna prednost Burevestnikovog motora na nuklearni pogon je u tome što ne treba praviti kompromise između efikasnosti goriva i mogućnosti detekcije. Na primer, dok američki projektil Tomahavk, sa dometom od 770 do 1.550 milja, ne može da dosegne interkontinentalne ciljeve, motor Burevestnika bi teoretski mogao da radi danima, omogućavajući raketi da leti iz svoje baze u Rusiji do ciljeva čak i u Sjedinjenim Državama. Države, sve dok lete nisko da bi izbegli radar. Uprkos tome što reaktor Burevestnika omogućava takav plan, precizno navođenje projektila do cilja i dalje bi bio ogroman izazov.
 

Iako je Burevestnik možda teže otkriti, on nije nevidljiv. Krstareće rakete su nevidljivije od drugih projektila jer generišu jake toplotne signale samo u trenutku svog lansiranja. Nakon toga, toplotni potpis je manji - nije neprimetan, ali ga je teže pratiti, posebno preko satelita u svemiru koji moraju da vide kroz često oblačnu atmosferu. Za Burevestnik, međutim, ova prednost se gubi što je Rusija duže pušta da luta. Stavljanje projektila u stanje pripravnosti u vazduhu na duži vremenski period dalo bi NATO-ovim sredstvima protivvazdušne odbrane na kopnu, moru, vazduhu i svemiru više vremena da otkriju projektil i manevrišu na mjesto da ga presretnu.
 

Rusija je mogla da pokuša da ublaži ovaj problem tako što će lansirni sistem učiniti mobilnim, omogućavajući mu da sakrije odakle je projektil nastao, ali to nije učinila. Umesto toga, Rusija gradi fiksne lansirne lokacije, koje će izviđački kapaciteti NATO-a pomno nadgledati za bilo kakav znak lansiranja. Ovo čini letove Burevestnika lakšim za predviđanje i lakše praćenje. Zbog problema sa komunikacijom i preciznošću, Burevestnik verovatno nema mogućnosti da istinski iznenadi NATO. Bolji način za razumevanje Burevestnika je direktan način prodora u vazdušnu odbranu SAD i NATO, sposoban da leti manje-više direktno ka svom cilju na ekstremno malim visinama.
 

Pravi problem sa Burevestnikom je u tome što Rusija može biti prinuđena da ga pokrene preventivno u krizi jer je njena fiksna lokacija ranjiva na napade. Štaviše, raketa ima veoma dugo vrijeme putovanja do interkontinentalnih ciljeva u poređenju sa interkontinentalnim balističkim raketama, što zahteva mnogo sati, a ne minuta. Ruski lider može osetiti pritisak da lansira Burevestnik pre nego što Sjedinjene Države budu imale priliku da manevrisaju svojim sredstvima protivvazdušne odbrane na mjestu i pre nego što mesto lansiranja bude uništeno od strane NATO projektila — uključujući, na primer, konvencionalne hipersonične rakete koje će Sjedinjene Države poslati u Njemačku 2026.
 

Iako se ruski lideri mogu osećati pod pritiskom da preventivno koriste Burevestnik, nema razloga zašto se Moskva ne bi mogla odvratiti od pokretanja nuklearnog rata upotrebom rakete. Države NATO-a mogu pokušati da to spriječe ulaganjem u vojnu infrastrukturu koja bi mogla vjerodostojno da preživi prvi ruski nuklearni udar i odgovori, čineći svoje mete manje primamljivim. To znači dodavanje disperzije i redundantnosti u odbranu NATO-a na lokacijama koje bi bile rane mete, kao što su radari i aerodromi—posebno u Sjedinjenim Državama, gde imovina nikada nije bila vjerodostojno ugrožena ruskim sistemima koje je teško otkriti.
 

Burevestnik nije čudesno oružje, a izazovi koje postavlja za bezbednost NATO-a nisu ni novi ni nesavladivi. Na papiru može izgledati zastrašujuće, ali tehnička neizvodljivost njegove misije ograničava njegovu pretnju. Veliki deo pompe oko rakete potiče od ruskog zveckanja sabljama o njegovim mogućnostima. U ovom kontekstu, možda jedna od najboljih stvari koje NATO može da uradi da ostane jak u krizi jeste da prozove ovo oružje onim što jeste – oružjem terorizma, a ne srebrnim metakom. Do sada, jedini ljudi koje je Burevestnik ubio su njegovi dizajneri. Borba protiv ruske propagande će pomoći da tako i ostane.

 Autor Deker Evelet, saradnik istraživačkog analitičara u CNA, neprofitnoj organizaciji za istraživanje i analizu sa sedištem u Vašingtonu.

Izvor:foreignpolicy.com