Nakon što je u proljeće 2019. dosegla najniži nivo svih vremena od 4,9 odsto, stopa nezaposlenosti u najvećoj ekonomiji evrozone porasla je na šest posto, prema podacima Federalnog zavoda za rad, navodi Fajnenšal Tajms (Financial Times).

Iako je to još uvijek ispod prosjeka evrozone, ekonomisti i pravnici smatraju da je stanje na tržištu rada gore nego što sugeriše broj iz naslova.

Oni upozoravaju da brojke prikrivaju opadanje visokokvalifikovanog i dobro plaćenog rada u proizvodnji, uz još više problema jer se industrijski giganti bore sa visokim cijenama energije, slabim izvozom i tehnološkim promjenama.

Nekada živo tržište rada u zemlji pati od „smrti od hiljadu rezova“, rekao je Karsten Brzeski, glavni ekonomista holandske banke ING, dodajući da političari i šira javnost to još nisu shvatili.

Dok Nemačka i dalje otvara mnogo nisko plaćenih poslova, vitalna auto-industrija od 564 milijarde evra bori se da preživi prelazak na automobile na baterije, koji ne zahtevaju toliko složenog inženjeringa — ili radne snage — kao oni koji se pokreću na benzin.

U ponedeljak je izvršni direktor VW Oliver Blum najavio planove da povuče obećanje kompanije da neće otpuštati ljude do 2029. godine. Razmatra se i zatvaranje fabrika u Nemačkoj, nešto što se nije dogodilo u 87-godišnjoj istoriji kompanije.

Zaposlenost u automobilskom sektoru dostigla je vrhunac u 2018. i pala je za 6,5 odsto na 780.000 radnika prošle godine. Verovatno će još više pasti jer konkurencija stranih brendova električnih vozila predstavlja problem za Volksvagen, Mercedes-Benz i BMW, navodi FT.

Mreža nemačkih dobavljača proizvođača automobila je teško pogođena. Anketa njih 50 koje je sprovela Horvat, konsultantska kuća u avgustu, otkrilo je da 60 odsto planira da smanji svoju radnu snagu u narednih pet godina.

Kontinental, treći po veličini dobavljač u Nemačkoj sa 41,4 milijarde evra godišnjeg prihoda, odlučio je da napusti posao sa autodelovima i fokusira se na gume.

Hiljade ljudi će izgubiti poslove kada „izbaci“ senzore i jedinicu kočionog sistema.

U drugim sektorima, velike kompanije kao što su SAP, Miele i Bayer su ove godine do sada najavile više od 55.000 smanjenja radnih mesta, prema proračunu Fajnenšel tajmsa — iako su neka od njih van Nemačke.

Drugi industrijski giganti kao što su Thyssenkrupp i BASF pregovaraju sa sindikatima, uoči još još otpuštanja neodređenog broja ljudi.

Bernd Ficenberger, direktor Instituta za istraživanje zapošljavanja, IAB, opisao je situaciju na nemačkom tržištu rada kao „veoma zabrinjavajuću”.

„Neki plavi čipovi (izraz plavi čipovi se na berzi koristi za označavanje najstabilnijih i najsigurnijih hartija od vrednosti) počeli su da dovode u pitanje preduzeća [u Nemačkoj] koja su dugo bila veoma uspešna“, rekao je Ficenberger.

Ulrih Sitard, partner u advokatskoj firmi Freshfields Bruckhaus Deringer, koji savjetuje neke od najvećih kompanija u zemlji o smanjenju osoblja, rekao je da se njegov rad u vezi sa otpuštanjem udvostručio u poslednje dve godine.

Sa smanjenjem ekonomije u tri od poslednjih šest kvartala, neki veruju da kompanije drže više radnika nego što im je potrebno.

Umesto da otpuštaju, radnike zadržavaju zbog straha da bi brzo starenje nemačkog društva moglo dovesti do opšteg nedostatka kvalifikovanih radnika.

„Prije dvadeset godina, dve godine slabog ekonomskog rasta izazvale bi mnogo veći skok nezaposlenosti“, rekao je Holger Šefer, stručnjak za tržište rada u Nemačkom ekonomskom institutu IW, istraživačkom centru koji finansiraju poslodavci.

Porast nezaposlenosti se takođe, bar djelimično, može objasniti prilivom milion izbeglica iz Ukrajine, od kojih je tri četvrtine radno sposobno.

Iako je 200.000 našlo posao, 210.000 prima naknadu za nezaposlene, a još 300.000 je na obuci.

Pošto su radnici zaštićeni strogim nemačkim zakonima o zapošljavanju, kompanije pokušavaju da izbegnu otpuštanja I umesto toga pokušavaju da pronađu konsenzus sa radničkim savetima nudeći raskošne pakete dobrovoljnih otpuštanja.

Uključujući planiranje i pripremu, pregovori sa radnicima „lako mogu da potraju godinu dana“, rekao je Sitard, a poslodavci obično nude između pola i celomesečne plate po godini staža kao otpremninu.

„U nekim sektorima kao što je hemijska industrija ovo često raste na 1,5“, rekao je on.

Kontinental je među kompanijama koje pokušavaju da imaju drugačiji pristup. Godine 2019. otvorio je obrazovni centar za prekvalifikaciju da bi „izgradio mostove do novog zapošljavanja“ za buduće bivše zaposlene. Auto radnici mogu da steknu nove veštine u oblastima kao što su robotika, logistika i elektro radovi.

„Imala sam osećaj da su veoma dobre godine u automobilskoj industriji [prošle i] da će sada doći do pada. U prošlosti ste prethodno penzionisali 57-godišnjake da biste postigli svoje ciljeve. Ali ti ljudi su potrebni na tržištu rada — oni su kvalifikovani ljudi, koji plaćaju poreze i mogu da kupe više [robe]“, rekla je za FT direktorka Kontinentalovih radnih odnosa Arijana Rajnhart.

U nemačkoj hemijskoj industriji, koja zapošljava 480.000 ljudi, „deindustrijalizacija je u punom zamahu“, upozorilo je trgovinsko telo VCI u oktobru 2023. u pismu poslanicima u Berlinu.

Ovaj sektor, koji čini osam odsto ukupne potrošnje energije u Nemačkoj, bori se za opstanak nakon dramatičnog povećanja cene gasa od ruske invazije na Ukrajinu.

BASF, najveći poslodavac, smanjuje kapacitete u Nemačkoj i širi proizvodnju u Aziji. Izmeštanje proizvodnje dovodi do trajnog oštećenja privrednih kapaciteta.

„Hemijska fabrika koja je zatvorena u Nemačkoj neće se vratiti“, rekao je Šefer.

Jedan od razloga zašto ove zabrinutosti nisu postale raširenije je taj što nemačko tržište rada sveukupno i dalje otvara nova radna mesta.

Proračuni Federalnog zavoda za statistiku pokazuju da je ukupan broj zaposlenih porastao na rekordnih više od 46 miliona.

Problem je u tome što su oni poslovi u proizvodnji koji nestaju – bolje plaćeni od novih poslova u brizi o deci, staračkim domovima, zdravstvu i obrazovanju.

Iako su ove nove uloge od vitalnog značaja za društvo, postoji bojazan da Nemačka ipak stvara dvoslojno tržište rada, što dovodi do slabog rasta prihoda, sve veće nejednakosti i veće javne potrošnje.

„Ne možemo samo da živimo od toga da se brinemo o djeci jedni drugima i da sami sebe učimo“, rekao je Šefer.