- Policajac me je pitao da li znam šta sam uradio. Naravno da znam! Pogledao je isprave i rekao da ću morati kod sudije za prekršaje. Rekao sam da nema problema samo da me pusti da idem. Nisam htio da mu objašnjavam, niti da ga ubjeđujem da žurim. Bio sam nervozan kao pas, samo sam htio da brzo završimo.
Odbrojavao sam u sebi dragocjene sekunde dok se moja Emilija gušila - priča Beki drhtavim glasom.
Ipak, uspio je da dovede ćerku do privatne ordinacije u kojoj se liječi, gdje je odmah dobila injekciju za otvaranje bronhija. Emilija ima alergijsku astmu i nekoliko puta je Beki nosio ćerku na rukama do ljekara, jer kada joj se dogodi napad mora hitno da dobije injekciju za otvaranje disajnih puteva.
- Pored muke koja me je snašla, sutradan je u novinama osvanula priča kako sam svojim džipom "divljao po autoputu!" Niko me nije zvao da pita zašto sam "divljao". Ispadoh bahati siledžija, kao da mi nije dosta muke zbog bolesnog djeteta.
