Neki beogradski kafići stavili su na ulazna vrata šaljivi natpis „Nemamo wi-fi, pričajte jedni sa drugima”, aludirajući na činjenicu da njihovi gosti više komuniciraju sa svojim virtuelnim prijateljima na nekoj društvenoj mreži nego što pričaju međusobno.
Psiholozima, međutim, nije do šale – oni upozoravaju da virus socijalnog autizma kruži među mladom generacijom i da su smart telefoni i tableti prekinuli njihov kontakt sa realnošću.
Koliko tehnologija uvlači ljude u virtuelnu stvarnost, toliko ih umrtvljuje za one koji su zaista blizu, naglašava Danijel Goleman, psiholog Univerziteta Harvard, koji u svojoj knjizi „Socijalna inteligencija” upozorava da postajemo ošamućeni i izgubljeni u mnoštvu melodija na svojoj personalizovanoj plej-listi, nesvjesni onoga što se događa oko nas i nedostupni za svakoga ko prolazi pored nas.
"Uši zapečaćene slušalicama pojačavaju socijalnu izolovanost i predstavljaju izgovor da se sa drugom osobom postupa kao sa predmetom, nečim što treba zaobići, a ne nekim koga treba primijetiti. Iako život pešaka nudi mogućnost da se pozdravi prolaznik koji nailazi ili da se nekoliko minuta provede u ćaskanju sa prijateljem, slušalac iPoda ignoriše svakoga i na univerzalno uvrjedljiv način gleda pravo kroz osobe. Naravno, sa stanovišta vlasnika iPoda on jeste u vezi sa nekim – sa pjevačem, bendom ili orkestrom utaknutim u njegove uši. Njegovo srce tuče u ritmu sa njegovim. Ti virtuelni ljudi njemu su važniji od realnih ljudi prema kojima je on potpuno ravnodušan”, konstatuje Goleman.
Uši zapečaćene slušalicama pojačavaju socijalnu izolovanost i predstavljaju izgovor da se sa drugom osobom postupa kao sa predmetom, nečim što treba zaobići, a ne nekim koga treba primijetiti Psihijatar i psihoterapeut dr Zoran Ilić ističe da, zahvaljujući mobilnim telefonima preko kojih imamo pristup društvenim mrežama ili odabranoj muzici, mi biramo realnost u kojoj želimo da živimo, a to naročito važi za pripadnike tzv. ipsilon generacije, kojoj pripadaju oni koji su rođeni poslije 1981. godine.
"Oni su 24 časa dnevno ulogovani u svoja tehnološka čuda, žive svoj onlajn život i samo povremeno ’gostuju’ u realnosti. Od uvođenja interneta i mobilnih telefona, njihova pažnja je toliko oslabila da oni ne mogu da se koncentrišu na neki sadržaj duže od devet sekundi – sekund više od zlatne ribice. Zato su stalno u potrazi za novim stimulusima – meni je prava misterija kako ’izdržavaju’ da budu prisutni na času 45 minuta.
Mnoštvo je razloga zbog kojih je mladima ljepše u virtuelnom nego u realnom svijetu i zbog čega oni koji sjede za istim stolom u kafiću, zapravo ’sjede’ u različitim univerzumima. Prisustvo na društvenim mrežama daje im mogućnost da zadovolje svoj egzibicionizam ili da kroz ključaonicu zavire u tuđe živote – zbog toga se u šali kaže da se Facebook u ljetnjem periodu pretvara u ’Plejboj’.
Facebook zadovoljava narcisizam i pruža hranu za za ego – sa svakim lajkom, pozitivnim komentarom i novim prijateljem raste zadovoljstvo sobom, važnost, popularnost, traženost i uticaj. Osim toga, ova socijalna mreža zadovoljava prirodnu potrebu za poređenjem i pripadanjem – ljudi tragaju za sličnima, ulaze u grupe istomišljenika, proširuju krug prijatelja, povezuju se i dijele pametne misli prijatelja svojih prijatelja. Nekima Facebook omogućava da se sakriju iza lažnih identiteta i predstave retuširanu odnosno (željenu) sliku sebe.
Gledanje slike drage osobe (na socijalnoj mreži) više ublažava stres i bol nego – fizički dodir ruke te osobeI konačno, Facebook predstavlja ’ventil’ za ’hejtere’ i idealnu platformu za zabavu i igrice”, kaže dr Zoran Ilić, dodajući da u realnosti često nema toliko zanimljivih sadržaja, zbog čega se mladi jednostavno „isključuju” iz spoljnjeg svijeta, koji im je dosadan.
Naš sagovornik citira veoma zanimljive rezultate istraživanja profesora socijalne psihologije Metjua Libermana, koji je dokazao da gledanje slike drage osobe (na socijalnoj mreži) više ublažava stres i bol nego – fizički dodir ruke te osobe. Objašnjenje ove paradoksalne pojave takođe je zanimljivo: mozak ne razlikuje maštu od jave i na osnovu slike gradi virtuelnu realnost koja ima jači efekat nego taktilni stimulus.
"Postoji još jedan razlog zbog kojeg mi radije gostujemo u virtuelnom nego u realnom svijetu. Naime, u spoljnom svijetu često nismo u mogućnosti da držimo stvari pod kontrolom, a u virtuelnoj realnosti možemo da kontrolišemo događaje, jer biramo sadržaje koji nam prijaju – kada smo pod stresom, biramo omiljenu muziku da nam uljepša realnost, a kada nam nisu zanimljivi ljudi kojima smo okruženi, mi odlazimo u virtuelni svijet u kome komuniciramo sa interesantnijim osobama. Sa jedne strane to jeste bijeg od realnosti, ali je istovremeno i način uspostavljanja kontrole nad situacijom”, zaključuje dr Zoran Ilić.
