Žrtva višegodišnjeg silovanja je bila u crvenoj stolici, spremna da kaže sve, ne zog novca, već zbog želje da se uspavani probude, da se čuje i zna da se takve stvari događaju i da ih više ne bude.

Donosimo vam dio Tanjinog bloga i njenu, ličnu, dramu, ali i nadu da će se takve stvari iskorijeniti…

Piše: Tanja Vojtehovski

Moja producentkinja me je nazvala i rekla: poslala sam ti pitanja, sigurno ćeš me zvati kad ih pročitaš. Nije to bila uobičajena komunikacija. Obično bi rekla, samo kaži da li si dobila mail. “Žrtva dugogodišneg incesta” bila je prva rečenica koja je stajala u uobičajenom kratkom opisu učesnika kontraverznog TV formata “Trenutak istine”.

Odmah sam je pozvala i pitala šta su rekli psiholozi i šta je ona rekla na probnom razgovoru.

“Ja sam siromašna, ali nisam ovdje došla zbog novca. Hoću da podijelim moju priču sa svima, da čuju ljudi kako sam nastavila život. Pa ako nekom pomognem to je dobro. Ja nisam imala nikog da mi pomogne, možda ja nekom pomognem”, to je rekla,  kaže mi producentkinja.

Listam pitanja i sklapam pazl jezive sudbine djevojčice koju je otac prvi put silovao kada je bila u nižim razredima osnovne škole. Otac je tukao do krvi i godinama silovao. Prijetio da će pobiti braću i sestre ako ikome kaže. Bila je toliko mala da nije znala da se to ne dešava i drugima. Bila je odličan djak. Nekoliko puta je prijavljivala oca policiji. Ili ju je majka tjerala da kaže da je slagala ili joj u policiji nisu vjerovali.

Niko joj nije vjerovao a svi su znali. I svi su ćutali.

I onda naiđem na pitanje : “Da li ste ikada doživjeli orgazam sa ocem?”.

Iste sekunde nazovem producentkinju koja je jedna od dvije osobe koje su znale odgovore takmičara i rezultat poligrafa.

“Jelena, da je odgovor NE sigurno ne biste stavilli ovo pitanje. Dakle odgovor je DA. Šta da radim sa tim pitanjem i šta da radim sa odgovorom? Zašto uopšte da pitamo ženu ovako nešto? Ja ne znam kako da nastavim razgovor sa njom…izbacite ovo pitanje ovo je nešto najjezivije što sam čula, jeste li se konsultovali sa stručnjacima..” u dahu sam govorila.

Jelena mi je dala kontakt čovjeka koj je magistrirao na temi – žrtve dugogodišnjeg zlostavljanja i zlostavljači. Sa njim su se i konsultovali oko pitanja. Dobijam objašnjenje od stručnjaka: kod dugogodišnjih zlostavljanja, koja mogu da budu i incest, žrtva se samo prvih nekoliko puta opire. Kako vrijeme prolazi, prestane da se opire i to prerasta u (izuzetno) ružnu seksualnu rutinu. Praktično, to je silovanje prvih nekoliko puta. Kasnije je seksualni čin. I dešava se da tijelo reaguje.

Pogotovo djevojčice koje siluje otac koga su do tada najviše na svijetu voljele.I vole ga i dalje. Jer to je tata. A oni im čini ono što ih najviše na svijetu boli. U svakom smislu.

Stručnjak za ovu temu preporučuje da pitanje postavimo – da žrtve čuju. Da shvate da i ako im se to dogodilo, to nije znak da one u tome voljno učestvuju. A kod višegodišnjih zlostavljanja, kazao je, to se često dešava.

Došla je na snimanje i poklonila mi prije emisije ukrasnu tikvu. Mila, nasmijana, lijepa. Došla je sa porodicom.

Niže svoj život. Prosipa se pred nas jeziva sudbina…

I onda sam izgovorila pitanje. Sve te riječi znam, ali ih nikad nisam izgovorila tim redom. Odgovor je bio DA. Poligraf je potvrdio. Tajac.

Pitam je koliko često ju je otac silovao. “Spavao je sa mnom kao sa ženom. Svako drugo veče.” Spavao. Lirski termin. Žrtva se više ne opire. I tako godinama. I- i dalje je žrtva. Iako ne pruža otpor, ne pokušava da pobjegne. Žena teško može da se fizički opire muškarcu. Djevojčurak pogotvo.

Ponekad je poslije prebijanja vezivao ruke za noge i ostavljao je sa popucalom kožom, tako vezanu. Prijetio da će ubiti braću i sestre.  Kad se okuražila da prijavi, vraćali su je ocu. Bila je djevojčica koja se teško mogla opirati svom tati. Samo je ponekad, u početku, tiho ponavljala, tata nemoj molim te.

Pitala sam zbog sličnih priča. To se žrtvama dešava. Da li je to nešto najjezivije što je pitano u nekoj emisiji? Vjerovatno jeste. Da li se to žrtvama dešava? Da. Da li smo trebali da prećutimo? Da li smo trebali da je vratimo kući sa probnog razgovora i kažemo, ne, vaša priča je jeziva ne možemo da pričamo o tome u emisiji koja je svakako osporavana jer će da nas da napadnu? Da li sam trebala da prećutim nešto što je jezivo a što se dešava?

Oni koji su razumjeli znaju da nisam. Oni koji su poslije prijetili da me treba javno silovati, sigurno drugačije misle.

Pitala sam je na kraju da li bi se obratila eventualnim žrtvama, djevojkama koje se nalaze u sličnoj situaciji a možda nas sada gledaju. Gledala je u kameru i rekla – važno je da prijavite, važno je da nekom kažete, neko će pomoći. Ja nisam imala ko da mi pomogne,ko da mi vjeruje, ali nisam odustajala… samo je važno da ne ćutite, samo je važno da o tome govorite.

Laki smo na definicijama – pa ona to ustvari hoće, što mu se vraća, zašto ga ne ostavi, što mu se ne suprotstavi. Ovo je priča je jednoj djevojčicici koja nije mogla da se suprotstavi svom tati. Okolina je ćutala i svi su bili saučesnici.

Jer kad žena tiho jeca, ne čujemo.

Ako glasno plače, pojačamo muziku.

Kad ujutru krije modrice, to je porodična svađa.

Kad drhti uplašena samo od zvuka njegovih koraka, to je njena stvar.

Kad mu se vrati iz očajnog vjerovanja da više neće, pa ko je jebe, zaslužila je.

A kad hoće da progovori, mi to ne možemo da slušamo jer je to što joj se dešava prestrašno.

Dan poslije emitovanja emisije, kolega iz jedne poznate beogradske agencije mi je rekao da se njihova koleginica, po ko zna koji put javila da neće doći na posao,  sa uvijek sličnim opravdanjem. Ovaj put je rekla da je pala niz stepenice. Njen poziv je prekinuo živ razgovor o sinoćnoj emisiji. Svi su znali da je prebijana i ćutali su.

Po prvi put, njih nekoliko je otišlo na njena vrata.

Pozvali su policiju i prijavili joj muža.

Priveden je isto popodne.

Izvor: Radiosarajevo.ba