Iza stu­ba na ko­me je plo­ča ko­ja podsjeća da je član­ska kar­ta s bro­jem 1 naj­ve­ćeg hra­ma knji­ge u ju­go­stič­no­je Evro­pi s ime­nom na­šeg No­be­lov­ca Ive An­dr­ća otva­ra se svi­jet na­še po­e­te­se ko­ja je bi­la le­gan­da još za ži­vo­ta.

Tu su De­san­ki­ni ru­ko­pi­si pje­sa­ma za dje­cu i od­ra­sle, pi­sma, po­ziv­ni­ce za zna­čaj­ne do­ga­đa­je u Be­o­gra­du i svi­je­tu, pri­vat­ne fo­to­gra­fi­je me­đu ko­ji­ma i ona iz 1946. go­di­ne ko­ja hva­ta mo­me­nat dru­že­nja pje­sni­ki­nje i aka­de­mi­ka s nje­nim se­stri­ći­ma Rad­mi­lom i Bra­nom. Na je­din­stve­ni na­čin auto­ri iz­lo­žbe Mir­ja­na Sta­ni­šić, Bi­lja­na Ka­le­zić i Bran­ki­ca Re­san do­ča­ra­va­ju svi­jet u ko­me su na­sta­ja­le „Strep­nja”, „Če­žnja”, „Kr­va­va baj­ka”... Do­ku­men­ti pod­sje­ća­ju da je De­san­ka bi­la na­rod­na he­ro­i­na, po­seb­no me­đu dje­com, ko­ju je po­sje­ći­va­la u ško­la­ma, di­je­li­la s nji­ma mi­sli i upu­ći­va­la ih ne­na­mjet­no na vri­jed­nost umet­no­sti slo­va. To je či­ni­la i ka­da se za­vr­šiv­ši svet­sku, op­štu isto­ri­ju i isto­ri­ju umjet­no­sti na be­o­grad­skom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu na­šla kao pro­fe­sor u Obre­no­vač­koj gim­na­zi­ji, a po­tom kao su­plent u Tre­ćoj žen­skoj u Be­o­gra­du, pa sli­je­di sti­pen­di­ja fran­cu­ske vla­de za usvar­ša­va­nje u Pa­ri­zu i nje­no pro­fe­so­ro­va­nje u pr­voj žen­skoj, gdje joj je jed­na od uče­ni­ca bi­la Mi­ra Aleč­ko­vić, s ko­jom pri­ja­te­lju­je do smr­ti.

Sa sla­vom ni­je za­bo­ra­vi­la đa­ke, uop­šte dje­cu ko­joj je svo­je­vre­me­no na Zma­je­vim deč­jim igra­ma po­ru­či­la „Igraj­te se, de­co! Igraj­te se pi­lja­ka, kli­sa, ba­caj­te lop­te uvis, pre­ska­či­te va­tru, rvi­te se, ba­caj­te ka­me­na s ra­me­na, tr­či­te, tr­či­te pje­va­ju­ći. Za­vij­te u igru i knji­žev­ni­ke ko­ji pi­šu za vas i o va­ma, zo­vi­te sve lju­de ko­ji su mno­go uči­ni­li da se ra­đa­ju pe­sni­ci za de­cu, da se štam­pa­ju knji­ga ka­kve de­ca vo­le...”

Ovaj ru­ko­pis je je­dan od onih na ko­ji ni­je sta­vi­la da­tum... Ni­je ima­la dje­cu, ali nje­na za­o­stav­šti­na je ba­šti­na svih ge­ne­ra­ci­ja.

Nje­ne pje­sme pu­tu­ju i da­nas, a ona je pu­to­va­la svi­je­tom još u do­ba Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, o če­mu svje­do­či pe­čat iz­dat ka­ko na nje­mu pi­še „po mi­lo­sti Bo­ži­joj i kra­lje­voj”. U pa­so­šu pi­še De­san­ka Sla­sti­ko­va i za mno­ge ot­kri­va či­nje­ni­cu da je 1933. uplo­vi­la u brak sa Ser­ge­jom Sla­sti­ko­vim.

Jed­no od pu­to­va­nja, ta­da je već ži­vje­la u SFRJ, bi­lo je u on­da­šnjem SSSR, a osta­je za­bi­lje­že­no kroz ru­ko­pis, go­vor ko­ji je spre­mi­la tom pri­go­dom:

„ Ja sam po­no­vo, mo­žda po­sled­nji put u dru­goj do­mo­vi­ni svo­je po­e­zi­je, jer za­hva­lju­ju­ći sla­vi­sti­ma i va­šim po­zna­tim pe­sni­ci­ma, ko­ji su pre­vo­di­li, mo­ji sti­ho­vi su se pre­se­li­li u ru­ski je­zik. Ja sam se ro­di­la i od­ra­sla u ru­so­fil­skoj po­ro­di­ci i zbog to­ga sam na pre­vo­de mo­jih pe­sa­ma na ru­ski pso­eb­no po­no­sna...” Pre­po­zna­ta vred­nost nje­ne pje­sme pu­to­va­la je svi­je­tom kao i De­san­ka, a za­ni­mlji­vo je nje­no us­hi­će­nje u mo­men­tu ka­da je sa­zna­la za ru­ske pre­vo­de osta­lo u pre­pi­sci s pre­vo­di­o­cem Ogom Ku­ta­so­vom. I De­san­ka tog 2. fe­bru­a­ra 1952. go­di­ne pi­še „...Ne mo­gu pro­sto da ve­ru­jem da je (Ana) Ah­ma­to­va pri­mi­la da pre­vo­di mo­je pe­sme i da su joj se to­li­ko svi­de­le. Sreć­na sam zbog to­ga... Za­hva­li­te joj, mo­lim Vas, Olja, za svu lju­bav i pa­žnju pre­ma me­ni, za le­po mi­šlje­nje i po­zdra­vi­te je...” Ova nje­na pre­pi­ska ot­kri­va i pri­ja­te­lje, po­seb­no jed­nog ko­ga spo­me­nu­smo ne bez raz­lo­ga na po­čet­ku tek­sta o po­stav­ci, Ivu An­dri­ća. Ta­ko De­san­ka bi­lje­ži 5. 12.1961. go­di­ne u pe­ri­o­du ka­da je ovjan­čan No­be­lo­vom na­gra­dom pi­še Ku­ta­so­voj: „An­dri­ća ret­ko i na krat­ko vi­đam. Svet mu sa­da to­li­ko do­sa­đu­je da ho­ću da ga bar se­be po­šte­dim. Ve­ru­jem da ovih da­na ne mo­že ni­šta da ra­di. Za dan ili dva pu­to­va­će da pri­mi na­gra­du...” Kroz ove ru­ko­pi­se pu­tu­je se go­di­na­ma s De­san­kom, i ot­kri­va i njen pre­vo­di­lač­ki rad, če­žnje..., i ona 1986. pi­še u Mo­skvu Ku­ta­so­voj: ...Bi­ću u Be­o­gra­du ka­da do­đeš, a mo­že­mo bar na dan oti­ći za­jed­no s Ma­ri­jom u Bran­ko­vi­nu da vi­diš ka­ko je u ško­li gde sam uči­la i ži­ve­la, Va­ljev­ski mu­zej na­rav­no, kul­tur­ni cen­tar po­sve­ćan mom ra­du i ži­vo­tu – knji­ge, fo­to­gra­fi­je, od­li­ko­va­nja, afi­še... Sle­de­će go­di­ne: „Bo­lu­ju­ći sam Ma­ri­ju pre­vo­di­la...” I on­da su pred na­ma ona iz po­sled­njih go­di­na i da­na ži­vo­ta ve­li­ke De­san­ke: „...Ne znam ho­će li Bog da­ti da se još jed­nom vi­di­mo, ali znaj­te, ako te sre­će ne bu­de, da sam vas vr­lo vo­le­la, da sam za­hval­na što ste uči­ni­li da po­sta­nem i ne­ka vr­sta ru­skog pe­sni­ka. Da vas ni­je to se ne bi mo­glo do­go­di­ti. Ra­da i Bra­ni­slav zna­ju ru­ski, pa kad me­ne i ne bu­de bi­lo, vi do­la­zi­te k na­ma. Sr­bi­ju ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti...” I on­da 1993, oče­ku­je se no­vo­go­di­šnja noć, a to će bi­ti i ona u ko­joj se Sr­bi­ja opro­sti­la od svo­je he­ro­ji­ne. Če­sti­ta­ju­ći No­vu go­di­nu ona po­ru­ču­je ru­skoj pri­ja­te­lji­ci „Ne­ka bu­de kod vas u Ru­si­ji mi­ra, slo­ge. Kod nas još po­ne­gde (u Hr­vat­skoj, Bo­sni) pu­ca­ju. Svi smo po­ka­za­li svo­je pra­vo li­ce...”

U Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci, ko­ja sva­ko­dnev­no vr­vi od mla­dih, dvi­je fo­to­gra­fi­je iz mla­dih i sta­rih da­na sli­va­ju se u jed­no, De­san­ku ka­kvu pam­ti­mo ili uči­mo da je me­đu na­ma, sva­ko­dnev­no, jer sva­ka na­ci­ja ima pje­sni­ke ko­ga po­štu­je, ko­ji­ma se di­vi, i one ko­je vo­li. Ona je bi­la od ovih tre­ćih, naj­vo­lje­ni­ja, srp­ska, na­rod­na pje­sni­ki­nja. De­san­ka je u Sr­bi­ji vi­še od po­la vi­je­ka pa­ra­dig­ma po­e­zi­je uop­šte. Uz broj­ne za­pi­se sto­je i oni ko­ji svje­do­če i po­ru­ke i za­hval­ni­ce naj­ve­ćih umjet­nič­kih ime­na tog vre­me­na, kao i svje­do­čan­stva o na­gra­da­ma - Nje­go­še­voj, Zma­je­voj, Or­de­nu Sv. Sa­ve, kao i pi­sma zna­me­ni­tih i obič­nih lju­di, cr­te­ži dje­ce, po­ziv­ni­ce, no­vo­go­di­šnja če­stit­ka An­dri­ća...

Či­tav svi­jet De­san­ke Mak­si­mo­vić iz­ro­nio je pred nas za­hva­lju­ju­ći rod­bi­ni ko­ja je za po­stav­ku ustu­pi­la za­o­stav­šti­nu bri­žlji­vo pri­ku­plje­nu i ču­va­nu.M.NJE­GUŠ

Ži­vot i stva­ra­nje

... Dok pi­šem ne mu­či me ni­šta sem onog što ose­ćam. Be­le­žim to ona­ko ka­ko na­i­la­zi. Ne ti­ču me se prav­ci, ško­le, kri­ti­ka... Naj­bli­ža su mi i naj­dra­ža de­la, ko­ja tek na­sta­ju u me­ni.Uvek mi se či­ni da će pe­sma ko­ja će se tek ro­di­ti bi­ti naj­bo­lja (kon­cept za in­ter­vju iz ru­ko­pi­sne za­o­stav­šti­ne 1977.)

- Ni­su me ni car Du­šan ni Za­ko­nik pr­vi na­ve­li da tra­žim za lju­de po­mi­lo­va­nje. Po pri­ro­di sam sklo­na sa­mi­lo­sti i volj­na da je od sil­nih i sreć­nih tra­žim za me­noć­ne i ne­sreć­ne... (ka­ko je na­sta­la zbir­ka „Tra­žim po­mi­lo­va­nje”)

Je­zik pra­šta­nja i lju­ba­vi

Iako je is­pje­va­la ne­bro­je­no sti­ho­va in­ti­mi­stič­ke pri­ro­de go­vo­re­ći o unu­tra­šnjim mi­je­na­ma bi­ća, o usa­mlje­no­sti, lju­ba­vi, pat­nji, strep­nji, tje­sko­bi... ona je ima­la i em­pa­tič­no uho za sve ljud­ske ne­sre­će i stra­da­nja, ka­ko po­je­din­ca ta­ko i et­ni­ci­te­ta. Ni­šta ma­nje nje­no oko i uho ni­je bi­lo osje­tlji­vo i za cr­va, si­ro­tu ku­delj­ku, kao i za ze­mlju, vje­ru­jem ze­mlji na ri­ječ, gla­si nje­na isto­i­me­na pje­sma... Go­vo­ri­la je uni­ver­zal­nim je­zi­kom ko­jim go­vo­ri li­ri­ka već tri mi­le­ni­ju­ma... nje­no bi­će di­sa­lo je kroz po­e­zi­ju lju­ba­vlju i pra­šta­njem, bi­lje­ži Rad­mi­la La­zić u ka­ta­lo­gu ko­ja pra­ti po­stav­ku.

Izvor:(Dan)