Danas je opšte priznato, da je nauka bila činilac od ključnog značaja za formiranje zapadne civilizacije, a savremena razvijena društva se običavaju označavati i kao „društva znanja“.

Kakav je pak status tog za društveni razvoj tako značajnog faktora kao što je nauka unutar savremenog crnogorskog društva? Jesu li već uklonjena sva ograničenja i stvoreni svi neophodni i dovoljni uslovi za uspešno funkcionisanje i unapređivanje razvoja naučnog saznanja?

Da li je prema tome realno opravdana medijska euforija plasirana povodom zatvaranja poglavlja 25, posvećenog nauci i istraživanjima u okviru pretpristupnih pregovora sa Evropskom unijom?

1. Nedovoljno uvažavanje evropskih naučnih standarda i preteća inflacija akademskih titula i zvanja.

- Donedavno, postdiplomske studije kao proces za regrutovanje novih generacija naučnika su bile veoma omeđeno prisutne na domaćim visokoškolskim ustanovama. Paralelno sa uvođenjem u međuvremenu i osporavanog “Bolonjskog sistema” studiranja, došlo je onda do naglog omasovljenja postdiplomskih studija za koje naši fakulteti i njihovi studijski programi u znatnom broju slučajeva još nisu bili u dovoljnoj meri spremni.

Jednim birokratskim potezom su takoreći bile nametnute postdiplomske studije – kako tamo gde je za to bilo realnih pretpostavki i mogućnosti, tako i tamo gde ih nije bilo.

Pri tom je bilo i prihvatanja neprimerenih tema za doktorske disertacije, iste praktično niko ne kontroliše u pogledu njihove originalnosti, odn. eventualnog prepisivanja, čak se od kandidata ne traži da potpišu obavezujuću izjavu pod zakletvom o tome da su disertacije samostalno sačinili te uredno naveli sve korišćene izvore, kako je to u svetu uobičajeno.

Neke od njih ne poseduju sve po evropskim standardima tražene kvalitete i bivaju nestrogo ocenjivane… Jedan od primera za prihvatanje neprimerenih tema jeste recimo i odobravanje doktorata iz germanistike sa temom “Nastava njemačkog jezika u Crnoj Gori 1865-1945“ na jednom od ovdašnjih fakulteta.

Ovakve teme evidentno ne pružaju priliku za nikakvo ozbiljnije teoretisanje, njihova obrada se svodi na registrovanje podataka iz dokumenata lokalnih arhiva i njihovo površno komentarisanje...

U tom stilu serijski proizvedeni doktori nauka onda po pravilu nisu kadri da svojim daljim aktivnostima daju očekivane ozbiljnije doprinose nauci, a rapidno umnožavanje nosilaca datog zvanja ne znači automatski i ekspanziju autentičnih naučnih kapaciteta ovog društva.

Ono štaviše poprima karakter jednog dobrim delom inflatornog procesa praćenog svojevrsnim samoobmanjivanjem u pogledu prave vrednosti i teorijske težine jednog značajnog broja akademskih titula.

Takođe se je počelo formirati shvatanje akademsko-naučnih zvanja kao tzv. “luksuznog dobra” koje onda valja prisvojiti u cilju uvećanja prestiža u socijalnom okruženju. Primetna je i težnja među nekim političkim funkcionerima da se domognu akademskih zvanja kao aduta za dalju političku karijeru, te upečatljivije predstavljanje u javnosti.

U sledu takvih trendova, donekle je onda razmljivo i mestimično pomaljanje problematičnih nastojanja ka svojevrsnim poludiskretnim sporazumnim solucijama u kontekstu dosezanja željenih akademskih titula.

(Izvor:Vijesti)