Neki od njih priznaju svoja osjećanja, ali se vrlo brzo pokaju, i kažu da su bili "pod gasom" ili pod nečijim uticajem. Međutim, djevojke su postale drugačije. Počele su da se bore za ono što hoće, za onoga koga hoće.
"Mislila sam da ću izdržati da mu ništa ne kažem. Mjesecima smo se gledali, dopisivali, izlazili. Sve je to bilo na nekom naivnom nivou, mislila sam da se neću zaljubiti. Nema šanse, ne ja. I on je djelovao nezainteresovano, nisam mogla da protumačim njegovo ponašanje", priča ova djevojka za "Cosmopolitan".
Stalno su se "slučajno" sretali, viđali, ali nikako ništa konkretno da se desi. Svi u okolini su im pričali da su jedno za drugo i da bi bili mnogo lijep par, ali oni to nisu uvidjeli.
A, onda je ona izgubila strpljenje i krenula da ga ignoriše. Onda je on nju krenuo da ignoriše. I tako su se oni ignorisali, sve dok jedne večeri on nije rekao da ide i da se neće vratiti. Ona je tada shvatila da joj znači i više nego što je mislila. Rekla mu je šta ojseća prema njemu, ali on je ipak otišao, iako je znala da osjeća isto.
"Zašto je otišao, ne znam. Uplašio se, rekli su mi svi. A ja se stalno pitam: "Čega se uplašio?" Nikako mi to nije jasno. Ljubavi, veze, vezivanja, uživanja? Svejedno. Otišao je i više se nikada nećemo vidjeti. Sebi stalno postavljam pitanje da li je trebalo bilo šta da kažem, da priznam... Ali, ne kajem se. Nije me sramota svojih osjećanja. On, kako hoće. Mogao je da se javi. Nije. Neka ga, neka uživa. Samo, propustiće mnogo lijepih momenata i trenutaka. A ako se predomisli, biće kasno. Ja ću ga već preboljeti..."
Da li bi trebalo reći sve što nam je na srcu? Da li treba izgovoriti te riječi, te teške riječi uprkos svim poteškoćama i preprekama?
Ne znam. Možda je trebalo ćutati...
Sad je za to malo kasno...
Komentari