Ne treba da čudi da velika izdavačka kuća ponudi ugovor čovjeku koji na Internetu njeguje zanimljiv blog. U predgovoru, Mejson Kari piše da je započeo blog o svakodnevnici velikih umjetnika zato jer jednog jutra jednostavno nije imao volje da napiše tekst za arhitektonski časopis za koji je radio; umjesto toga, zapitao se kakve su radne navike drugih ljudi? Ako se njemu život činio pretjerano nedisciplinovanim i haotičnim, koliko je onda radna rutina mučila one najslavnije?

Disciplinovani Hemingvej

Da bi sastavio ovu kompilaciju od 161 odrednice, Kari je bio prinuđen da zaviri u brojne biografske studije, a te izvore je izložio na kraju knjige. Jedina manjkavost je što su odrednice prilično kratke, jer iako znamo o kom se čovjeku radi, autor se u većini slučajeva uopšte nije potrudio da nam, barem u nekoliko rečenica, detaljnije predstavi pisca, naučnika ili slikara o kom piše, tako da je njegova knjiga na neki način izgubila enciklopedijsko-esejistički karakter do kog je vrlo lako mogla doprijeti uz vrlo malo napora. Ipak, onaj ko želi da se na brzaka posavjetuje sa njom, neće imati nikakvih problema da odmah dođe do željene informacije.

Sastavljajući odrednice, Kari se povodio za pasusom iz eseja engleskog kritičara V.S. Pričeta o Edvardu Gibonu, pribilježivši da je ovaj istoričar, čak i u vojnoj službi, nalazio vremena da, u šatoru, piše i čita o paganskoj i hrišćanskoj teologiji.

"Prije ili kasnije", piše Pričet, naizgled u očaju, što možda i sam nije nalik Gibonu, "veliki ljudi počnu da liče jedni na druge. Oni nikada ne prestaju sa radom i nikada ne proćerdaju ni minut vremena. To je prilično depresivna realnost."

“Dani se tope u mojim rukama...”

Patriša Hajsmit, mizantrop i usamljenik kao i većina njenih junaka, autorka romana kao što su Stranci u vozu i Talentovani gospodin Ripli, napisala je da "ne postoji pravi život osim pisanja, odnosno konstantnog boravka u mašti".

Patriša je voljela da u pisanju provede nekoliko sati rano ujutro i da napiše najviše 2,000 riječi, i to pretežno u postelji, okružena cigaretama, pepeljarama, šibicama, kafom, krofnom i tanjirićem šećera.

Francuski filozof i pisac, Volter (1694-1778) je takođe volio da radi u krevetu, a naročito u poznijim godinama. Provodio je jutra u postelji čitajući i diktirajući radove sekretarici. Ustajao je obično u podne, kad bi primao goste ili, u slučaju da ih nema, nastavljao bi da radi pijuckajući kafu i grickajući čokoladu (nije ručao).

Između 2:00 i 4:00, Volter i njegov glavni sekretar, Žan-Luj Važnije, kočijom bi obišli imanje. Onda bi filozof radio do 8 sati uveče, kad bi se napokon pridružio sestričini-udovici (i dugogodišnjoj ljubavnici) Madam Deniz i ostalima na večeri. I poslije večere, Volter bi nastavljao da diktira, ponekad i do kasno u noć.

Luj Važnije je procijenio da su sveukupno radili 18 do 20 sati dnevno. Za Voltera, to je očito bio savršen program. "Obožavam svoje zatočeništvo u ćeliji", napisao je.

Lav Tolstoj je imao sličan raspored. "Moram pisati svakoga dana, ne zbog kvaliteta, nego da ne bih ispao iz rutine." Ovako glasi jedan od rijetkih zapisa u njegovom dnevniku iz 1860-ih, dok je pisao Rat i mir. Njegov sin, Sergej, ostavio je zapis o čovjekovim radnim navikama. Poslije 9 časova ujutro, Tolstoj bi se umio i pridružio porodici na doručku.

Zatim bi se zatvorio u radnu sobu gdje bi radio do večere u 5:00 po podne, dok je tokom 1880-ih znao da se pojavi na ručku oko 2 ili 3 sata po podne, ali bi pretežno ćutao. Poslije toga bi se na nekoliko sati ponovo otuđio od svih i ne bi se pojavljivao sve do večere, kad bi se družio sa porodicom i prijateljima i radnicima sa imanja.

Iako je poznato da je Tolstoj volio da radi sam u zaključanoj sobi (kao i Dikens), ćerka Tatjana je zabilježila da je svojoj ženi dozvoljavao da sjedi na divanu i tiho veze u istoj sobi gdje je pisao.

Onore de Balzak je s druge strane znao da, motivisan literarnim ambicijama i ciljem da vraće dugove, piše, ili da orgija, do ekstrema. Čini se da nije postojala sredina. Oko 6:00 sati bi pojeo laki večernji obrok, onda bi otišao u postelju.

Ustao bi oko 1:00 poslije ponoći i sjeo za sto da piše narednih sedam sati. Oko 8:00 sati ujutro zaspao bi 90 minuta. Onda bi nastavio pisanje od 9:30 do 4 po podne, pijući - izvori kažu - i do pedeset šoljica kafe.

Oko 4 bi Balzak malo prošetao, istuširao bi se i primao posjetioce naredna dva sata. "Dani se tope u mojim rukama poput leda na udaru sunca", napisao je 1830.

Čokoladice za sekretaricu

Za razliku od nestalnog starijeg brata, Henri Džejms je takođe uvijek održavao stalno radno vrijeme. Pisao je svakog dana, počevši ujutru i obično završavajući u vrijeme ručka. U poznijim godinama, jaki bol u žbici postarao se da Džejms počne diktirati romane svojoj sekretarici (isto je, kasnije, radio i Tvejn), koja je dolazila svakog jutra u 9:30.

Poslije podne bi Džejms vrijeme provodio čitajući, popio bi čaj, izišao bi u šetnju, večerao i onda bi uveče zapisivao bilješke za predstojeći radni dan. Jedno vrijeme je molio neku od sekretarica koje je upošljavao da dolazi i uveče, a da bi joj zadržao pažnju, svako malo bi joj ostavljao red po red čokolade pokraj mašine za kucanje dok je radila.

Kao i Entoni Trolop (250 riječi na svakih 15 minuta tokom 3 sata svakog jutra počev od 5:30), i Džejms je volio da počne novi projekat čim završi stari. Nekom prilikom ga je poznanik upitao kako mu polazi za rukom da detaljno osmisli novu knjigu; Džejms je samo zakolutao očima, potapšao je sagovornika po koljenu i odgovorio: "U pitanju je, radi se o - to se prosto nalazi u vazduhu - to me, figurativno rečeno, prati u stopu i ne da mi mira." Kako drugačije da objasni nešto što je nemoguće objasniti?

Prije nego što se u potpunosti posvetio pisanju, na rad odvajajući nekoliko sati ujutro, odnosno dok nije postao nadasve spor pisac, Džozef Heler je Kvaku-22 (1961) pisao svake večeri poslije posla za trpezarijskim stolom u stanu na Menhetnu.

"Provodio sam dva ili tri sata na knjizi, punih osam godina", izjavio je. "Jednom sam odustao i počeo gledati televizijski program s mojom suprugom. Međutim, televizija me je bukvalno vratila Kvaki-22. Nisam ni mogao da zamislim šta to Amerikanci rade uveče kad ne pišu romane."

Večeras ću naslikati još jednu sliku

Holandski slikar Vinsent Van Gog je u pismu iz 1888. upućenom bratu, Teu, napisao: "Danas sam ponovo od 7 ujutru do 6 pred veče radio bez prekida, osim da gricnem nešto i protegnem noge. Uopšte nemam osjećaj da sam umoran, štaviše, i večeras ću naslikati još jednu sliku.

Ovo je očito bio standardni radni dan velikog slikara. Kad mu je u posjetu došao Pol Gogen, navika se nije promijenila. Napisao je svom bratu: "Dan nam je prošao radno, slikali smo svo vrijeme, uveče bismo shvatili koliko smo premlaćeni, prošetali bi do kafića i nakon toga pravac krevet! Takav je naš život."

(Izvor:Vijesti)