"Ja sam taj, 'onaj mali' što ima rak, ma znaš onaj što se za njega pare skupljaju da preživi. Da, to sam ja. Ja sam ta kasica za dobrovoljni prilog u vašim bankama, žiro račun, humanitarni koncert i humanitarni broj… To je moj broj, to je moj život i moja stvarnost. Da, to sam ja. 

Al ja sam i taj što je djetinjstvo proveo po bolničkim hodnicima, rođendane “slavio” u bolničkoj sobi, svjetsko fudbalsko prvenstvo pratio iz bolničkog kreveta (prekidale me medicinske sestre da mi izmjere temperaturu)… I ja sam još onaj sto je ispio život iz svojih najmilijih kao sto ga ova 'moja' bolest ispija iz mene. 

Volio bih ja da nije tako, volio bih da nikad niste čuli za mene i da me poznaju samo familija, prijatelji i komšije, ili da ste čuli za mene ali po nečem lijepom! Da sam ,Bog dao, 'onaj mali' što je napustio školu jer ga 'nije išla', a ne zbog bolesti, ma da sam sve samo ne 'onaj što ima rak'.

Žao mi je sto sam vam na teretu, što vas svi mole u moje ime da mi pomognete, što vas i ja molim u svoje ime da pomognete, nije meni zbog mene… Meni je da moji ne ostanu bez mene, ne mogu im to nikako napraviti! Vidio sam kad su moji 'prijatelji po postelji' otišli, vidio sam koja je tuga iza njih ostala i to moja mama ne bi podnijela, kako da joj to uradim?! Ko bi od vas to svojoj majci uradio! 

Zato sam odlučio da uspijem, i kad to sve prođe završiću i fakultet, pa da se i moja mati može 'po kafama' hvaliti sa mnom, a ne samo da priča o receptima koji liječe rak, i imaću svoju porodicu i svoju djecu i pričaću im, sve ću im reći… Kako im je otac jednom davno bio bolestan, kako se 'izvukao'... Ljudi su mu pomogli!! Svi su bili tu za njega i nikad baš nikad im to nije zaboravio…"