„Problem sa tom opremom je to što ne bi trebalo da mogu da je koriste svi policajci, potrebno je znanje, potrebna je dokazivost te procedure kojom se dolazi do nalaza, svi ti nalazi su sudski veoma uptini, pošto proizvođači te komercijalne opreme kriju način na
koji probijaju enkripcije telefona, samim tim je policiji teško da kaže kako je došla do nekih podataka kad ni sami ne znaju“, navodi Tešić.

Dodaje da ovom metodom mogu da se izvuku gotovo svi podaci o nama – od svih wifi mreža koje smo koristili, do svih lokacija na kojima smo bili.

„Postoje i analitički softveri koji omogućuju policiji da vidi sve kontakte sa kojima smo bili, sve lokacije, mnogo više nego što mi vidimo na ekranu“, upozorava.

Na pitanje šta je potrebno da se desi da bi nam policija zaplijenila telefon, kaže da je „nekad dovoljno da nas neko prijavi i policija dolazi na vrata u civilu i uzima nam telefon da ne bi izbrisali nešto inkriminišuće, da ne bi zaključali telefon, vrlo često pod prijetnjom zatvora kažu vam da morate da im date šifru, često se dešava da sudske naredbe budu traljavo napisane, sudija ne zna tačno šta želi da izvuče iz telefona, što omogućava forenzičarima da iz telefona izvuku mnogo više podataka nego što je propisano“.

„Ne znamo, takođe, šta se dešava sa tim materijalom kada je u MUP, hendlovanje tog podatka nakon što je sudski slučaj gotov takođe je pod znakom pitanja. Sve što je u zidinama MUP nije dostupno javnosti“, ističe.

A na to da li postoji kontrola kako se barata tim podacima, navodi da ne postoji.

„Ono što je neka dobra praksa, u razgovorima s forenzičarima, oni kažu da kad završe sve podatke brišu. Međutim, prethodna praksa je kloniranje cijelog telefona na radnu stanicu policije, onda oni u njemu traže šta žele, a da li na kraju to izbrišu – to ne znamo“, kaže.

Ukazuje i da je razlika između ovog metoda i klasičnog prisluškivanja, ta što se putem ovog metoda prikupi mnogo više podataka o trećim licima.

„Postoji taj novi trend među novim generacijama – ne volimo da pričamo, već više volimo da se dopisujemo. Prije ćemo da se dopisujemo, najveći dio komunikacije ide preko poruka i klauda, i zato je ovo mnogo bolji metod za skupljanje intimnih podataka nego što je prisluškivanje“, ocjenjuje.

Pojasnio je i kako je daljinski moguće izvući podatke iz telefona koji je zaključan, odnosno kad MUP nema šifru.

„Taj metod znači da proizvođač opreme zna kako da otključa telefon, daljinski mu pristupa, ne rekavši MUP kako je to uradio“, navodi.

Ističe da je „cijela ta industrija u sivoj zoni zakona“.

Dodaje da MUP Srbije nije izuzetak u korišćenju takve opreme, ali da je ovdje jedinstven pravni okvir, odnosno da je na Zapadu mnogo stroži.

„Imamo kontekst da se u Srbiji sudske naredbe izdaju šakom i kapom, da naše sudsko osoblje nije dovoljno tehnološki potkovano da bi znalo šta tačno želi da napiše u toj naredbi, imamo autokratsku vladu koja može ovo da zloupotrijebi za progon političkikih oponenata“, kaže Tešić.

Na pitanje kako na cijelu stvar gledaju pravnici, kaže da je problem to što se čuvaju komercijalni interesi, „vrlo je upitno na sudu dokazati kako ste vi došli do nekog dokaza koriščćenjem ove opreme“.

„Komercijalni interes je da on olakša bilo kom policajcu da u dva klika skine cio sadržaj telefona, pravnici osporavaju to, navodeći da to pravnički nije najlegitimnija metoda. Te kompanije nisu u obavezi da daju koje ranjivosti telefona koriste da bi ga hakovale. Ovim metodama se bukvalno hakuje telefon“, ukazuje Tešić.