Da li je potrebno da se baš toliko često peremo? Neki stručnjaci smatraju da se ljudi svakodnevno tuširaju više zbog uvreženih pravila ponašanja u društvu nego stvarnih potreba.

Prije nekoliko godina, prestala sam da se tuširam svakog dana.

Zbog rada od kuće tokom pandemije korona virusa, preseljenja kod partnera koji se tuširao ređe od mene i klasične, sredovječne lenjosti prekinula sam skoro trodecenijsku naviku: Ako ne vježbam, sada se tuširam samo oko tri puta nedeljno.

Toliko ili čak ređe se tuširaju i neki moji prijatelji - nekoliko njih zimi samo jednom nedeljno, ponekad zbog problema sa kožom ili što ne vole da kvase kosu - ali drugi imaju potpuno drugačije navike od mene, i čak im se prevrće želudac na tu pomisao.

„Bez jutarnjeg tuširanja, ne mogu da se razbudim kako treba", kažu.

„Svaki dan mora da mi počne tuširanjem i šoljom čaja".

„Posle odlaska na posao u London, nema šanse da legnem u krevet [a da se ne istuširam]".

„Samo tri puta nedeljno? Fuj".
Na nas koji se rijetko tuširamo često se gleda podozrivo.

To ne važi samo za hipike koji vole prirodu i žive u šatorima, već i za korisnike TikToka koji se rijetko tuširaju, pa čak i poznate ličnosti.

Priznanje britanskog TV voditelja Džonatana Rosa da se ponekad tušira ređe od jednom nedeljno bila je jedna od glavnih vijesti, a izjava glumice Amerike Ferere da povremeno preskače tuširanje, zapanjila je 2023. glumačku ekipu filma Barbi.

Prije tri godine, mnoge je zgrozila izjava glumca Eštona Kučera da se svakog dana samo plakne samo ispod pazuha i propere međunožje.

Njegov kolega Džejk Gilenhol rekao je da smatra da kupanje ponekad „baš i nije neophodno" (mada je kasnije izjavio da je bio sarkastičan).

Kako su se u polemiku uključile i druge poznate ličnosti, tolika prašina se digla oko ovog pitanja da su glumci Džejson Momoa i Rok (Stena) ubrzo morali da potvrde da se mnogo često tuširaju.

Međutim, iako često pranje ruku sprečava širenja klica, većina ljekara smatra da svakodnevno tuširanje nema suštinske koristi za fizičko zdravlje.

Zapravo, može biti čak i loše jer isušuje kožu i podriva imuni sistem.

Ipak, studije pokazuju da se više od polovine Amerikanaca i Britanaca tušira svakog dana.

Da li je vrijeme da se navike promijene, odnosno da se tuširanje proredi?

Nije baš lako pronaći nekoga ko je spreman javno da prizna da se ne tušira redovno.

Hemičar Dejvid Vitlok dospio je na naslovne strane 2015. godine objavom da se nije tuširao 12 godina.

Umjesto tuširanja, prskao se dobrim bakterijama, pa je čak i pokrenuo brend za njegu kože zasnovan na toj filozofiji.

Godinu dana kasnije, lekar Džejms Hamblin pisao je da je i on prestao da se tušira.

Po objavljivanju njegove knjige Clean: The New Science of Skin and the Beauty of Doing Less (Čistoća: Nova nauka o koži i ljepota proređenog održavanja higijene) 2020, rekao je za BBC:

„Imam svoj miris, a moja žena kaže da je jednostavno jasno prepoznatljiv. Ali njoj se sviđa. Drugi ljudi kažu da nije loš".

Kad sam mu elektronskom poštom poslala zahtjev za razgovor, napomenuvši da se tuširam tri puta nedeljno, odgovorio mi je da je previše zauzet i da nema vremena.

Ali mi je dao savet: „Svakome ko Vas ismijava kažete da ne zna skoro ništa o mikrobiomu kože, i jednostavno odete".

Konačno sam uspjela da nađem sagovornika, ekologa Donahada Mekartija.

„Nisam jedini [koji se ne tušira svakog dana]", kaže mi.

„Ali jesam jedini koji je spreman da hrabro o tome govori".

Prije osam godina, u članku za britanski Gardijan, Mekarti je napisao da se tušira jednom nedeljno i povremeno plakne nad umivaonikom.

Kaže da nije bilo lako javno priznati da se rijetko pere, jer je znao da će ga mnogi nazivati pogrdnim imenima i podsmijavati mu se.

Međutim, nakon objave članka, kaže da su mu ljudi tajno priznavali da imaju slične navike tuširanja.

Dok je bio profesionalni baletski igrač, prije nego je zadobio povredu, Mekarti se tuširao redovno.

Pošto je proveo dvije nedelje sa domorodačkim narodom Janomami u prašumi Amazonije, odlučio je da doprinese očuvanju životne sredine, i u njegovoj kući u Londonu je postavio uređaj za sakupljanje kišnice i solarni sistem za zagrijevanje vode.

Tako je mogao da prati potrošnju vode.

Tokom narednih godina sve se ređe tuširao, a danas to čini otprilike jednom mjesečno.

Svakodnevno se zapira nad umivaonikom i koristi isti peškir za pranje cijlog tijela, a za brijanje potroši samo šolju vode.

Niko mu ne kaže da smrdi.

„Ako odete u neku staru zgradu, u spavaćim sobama ćete vidjeti one divne drvene stoliće sa činijama za pranje", kaže on.

„Ljudi su koristili vodu iz tih lavora i imali su isti peškirić za lice i tijelo... Očigledno je da je tekuća voda velika prednost. Ali, to znači da je mnogo više trošite".

'Tuširanje kao predstava za druge'
Iznenađujuće je da se profesori i asistenti na univerzitetima rijetko bave ljudskom strašću prema sapunu i vodi.

Toliko rijetko da se čini da je istraživanje još iz 2005. godine i dalje referenca onima koji istražuju navike i stavove o tuširanju.

Prema tom izveštaju, u Britaniji se ljudi obično tuširaju jednom ili ponekad dva puta dnevno.

To je mnogima „postala toliko normalna rutina da je ređe tuširanje društveno i fizički neprijatno i neprihvatljivo".

Jedan od koautora istraživanja je Dejl Sauterton, profesor sociologije potrošnje na Univerzitetu u Bristolu.

„Danas se ljudi peru mnogo više nego što su to činili u prošlosti", kaže on za BBC.

Promjena se dogodila u poslednjih 100 godina, i to neplanirano.

Zapravo, izgleda da se dogodila gotovo slučajno.

Ljudi su se dugo kupali u kadi.

Kultura uživanja u kadi je bogata - od kupanja u ljekovitoj vodi u banjama do savremenijeg opuštanja u pjenušavoj kupki uz čašu vina ili šolju čaja i knjigu.

(Da li se više vode troši tuširanjem ili kupanjem u kadi, i šta je jeftinije i ekološki prihvatljivije, zavisi od trajanja tuširanja. I dok neki smatraju da je tuširanje higijenskije jer se prljavština momentalno ispira, drugi ukazuju da je razlika toliko mala da bi se uopšte uzela u obzir.)

Tokom 1950-ih, Britanci su dobili tekuću vodu u kupatilima, podseća Sauterton.

Ubrzo je stigao i novi pronalazak: crijevo, pričvršćeno za slavinu, sa tušem.

Danas se grade mnoge kuće i obnavljaju studentski domovi kako bi svaka soba imala svoje kupatilo.

„Ako postoji samo jedan tuš u domu petočlane porodice, manja je želja za tuširanjem", objašnjava Sauterton.

„Ali, ako iskočite iz kreveta i uđete u samo vašu tuš-kabinu...".

Sama dostupnost tuševa, koji su postavljeni da nam olakšaju održavanje higijene, podrazumijeva da se sada češće tuširamo.

Tuš je takođe dobio novo značenje.

Reklamna kampanja tokom 1900-ih dala je novu simboliku našim kupatilima.

Tuš je plasiran kao sredstvo za uštedu vremena, ali i revitalizaciju, kaže Sauterton.

Oko 1970. godine, na reklamama za tuširanje bili su samo jednostavne kade sa tušem, ali do 1980-ih, one su prikazivale žene koje se opuštaju u oblaku pare.

Tuširanje je postalo neka vrsta aktivnosti u slobodno vrijeme.

Uz to, pomaže nam da promijenimo svakodnevicu.

Ljudi tokom dana često rade razne stvari i mijenjaju uloge: sjede za stolom u kancelariji, odu na tenis, budu roditelji, idu na večeru sa prijateljima.

Tuširanje je aktivnost između tih uloga.

Tuš-kabina je portal koji nas pretvara iz jedne ličnosti u drugu.

„Ako se vratimo 100 godina unazad, nismo se tuširali svakog dana, jer tuš nije bio dostupan svima", kaže profesorka Kristen Gram-Hansen sa Odeljenja za urbanizam Univerziteta Alborg u Danskoj.

„Ne tuširamo se zbog zdravlja. Tuširamo se jer je to normalno".

Da je često tuširanje pravilo društvenog ponašanja postaje očigledno u određenom okruženju, kao što su planinarenje ili muzički festivali, kaže ona.

Tamo važe drugačija pravila i odjednom je u redu tuširati se ređe.

Na muzičkim festivalima od posetilaca se ne očekuje da se svakodnevno tuširaju
Šta donosi budućnost? Hoćemo li uskoro svi izbjegavati tuš-kabinu"?

Malo je vjerovatno.

Stručnjaci ne primjećuju da se ljudi ređe tuširaju iz ekoloških razloga.

„Ovo nije slučaj kada nešto lagano raste, a onda svi kažemo: 'O, to je bila loša zamisao! Hajde da prestanemo'", kaže Sauterton.

„Ne možete da vratite vrijeme. Pravila tuširanja su sada ugrađena u naše društvo".

Čini se da će moje navika da se ređe tuširam i dalje nekima smetati.

Saglasna sam sa Mekartijem.

„Mislim da je često tuširanje neka vrsta predstave", kaže on.

„Zašto se peremo? Uglavnom zato što se bojimo da će nam neko drugi reći da smrdimo...

„Suočio sam se sa tim strahom i evo, živim".