Ko tebe Srebrenicom, ti njega Jasenovcem
Cvijet Srebrenice u Beogradu, foto: građanska akcija Pamtimo

Ko tebe Srebrenicom, ti njega Jasenovcem

Kada Vučević, kao posebni Vučićev izaslanik, a ne kao predsjednik vlade, kaže – a to onda treba razumjeti kao da na njegova usta progovara sam Vučić dakle – da Srbi nijesu „narod dželata, nego narod žrtva“, on samo ponavlja poznatu mantru resantimanskog nacionalizma: srpska stradanja u 2. svjetskom ratu oslobađaju „Srbe“ od bilo kakve odgovornosti za masovne zločine nad nesrbima devedesetih godina.

Tako radi radikalski um: što više ubijenih Srba u „dalekoj“ prošlosti, to više današnji „Srbi“ mogu nekažnjeno da ubijaju – što u nedavnoj prošlosti, što, potencijalno, u bliskoj budućnosti. Čitalac, moj vršnjak, dobro pamti – u rat su početkom devedesetih „Srbi“ krenuli pozivajući se na dobro svih Srba.

To je „dobro“ počivalo između ostalog i na tezi da mrtvi Srbi dopuštaju živim „Srbima“ da rade šta god im padne na pamet, pa dakle i da masovno ubijaju civile, zarobljenike… koga god da proizvoljno proglase za „naše“ neprijatelje.

Kako je samo ta jednostavna gumica efikasna, zar ne? Mrtvim Srbima kao krpom prebrišete sve novije masovne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici. Narod koji je jednom stradao nikada više ne može počiniti zločin – razmišlja radikalski Vučević. Kao da mu je Netanjahu rođeni brat blizanac.

Ko je pratio kako se Izrael ponašao u vezi s tužbom protiv te zemlje za genocid nad Palestincima pred Sudom u Hagu, Vučević ga ne može iznenaditi. Slična je to logika. Netanjahu i njegovi politički saveznici kao da kažu: narod koji je bezmalo uništen u 2. svjetskom ratu, danas vjeruje da mu to daje za pravo da masovno satire Palestince i da za to nikada ne položi račun.

Samo, nisu nam potrebni ni Netanjahu ni današnji Izrael da nas ne bi iznenadio Vučević. Masovni zločini nad Srbima u 2. svjetskom ratu već decenijama se ovde koriste kao opravdanje za razne gadosti. A radikali u tome posebno prednjače.

Ako se neko još pita zašto se u Srbiji i dalje spekuliše o broju pobijenih Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj – navedena zloupotreba „naših“ žrtava je jedini odgovor.

Radoznali čitalac može o tome da se obavjesti u knjizi Jovana Bayforda „Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na slikama.

Fotografije zverstava i sporno sećanje na Drugi svjetski rat u Jugoslaviji“. Bayford argumentovano pokazuje kako se stradanje Srba u logorima u NDH politički zloupotrebljavalo praktično od samog kraja 2. svjetskog rata pa sve do danas.

Razume se, u različitim vremenima, razlikovali su se i načini i svrhe tih zloupotreba. Ali, mimo toga, Bayford ostavlja van svake sumnje: o stradanju Srba se govorilo sve vrijeme, to nije bila skrivena istorija, kako su na tome negde od početka osamdesetih uveliko insistirali ovdašnji revizionisti; i broj pobijenih Srba bio je relativno precizno utvrđen par decenija poslije kraja rata, samo što ga „Srbi“ nikada nisu priznali.

Njima je odgovarao nekoliko puta veći broj, s tendencijom daljeg rasta. Pored mnogih drugih, sada nam je i Vučević pokazao zašto.

Ali, pustimo istoriju i nadgornjavanje s radikalskim manipulatorima. Zanimljiva je Vučevićeva slika naroda. Za njega je to jedan nedeljivi entitet koji se kao cjeloviti subjekt, svojevrsno nadistorijsko mistično biće – dakle ne čak ni kao kolektivni subjekt – kreće kroz vrijeme.

„Srbi“ su za Vučevića više poput jednog jedinog „Srbina“, istina s mnogo ruku, nogu i tek ponekom glavom, ako ne baš i jednom jedinom. A i taj jedan jedini „Srbin“ kao da je monolitan, izliven u jednom komadu, sa zauvjek datim i nepromenljivim osobinama.

Pa Vučević o njemu tako i govori, kao da govori o jednoj vanvremenskoj ili nadvremenskoj „osobi“. Kao svaki čovjek, rezonuje Vučević, i taj „Srbin“ može biti ili dobar ili loš, ili žrtva ili dželat.

Jer jedno obavezno isključuje drugo, u toj maštovitoj radikalskoj glavi. Pa ako je taj „Srbin“ makar i samo jednom bio žrtva, eto baš u 2. svjetskom ratu, baš u Jasenovcu, onda on nikada ni pre ni posle toga ne može biti dželat. Uz to, rezonuje dalje radikal, žrtva je uvek dobra, a dželat nužno mora biti loš. I eto svih potrebnih elemenata da se nacrta „Srbin“ kao neki dobri „čiča-Gliša“ – crta, crta, crtica, gotova je glavica, radikalski sriče Vučević.

Samo što ništa na tom „dječjem“ crtežu nije i ne može biti tačno, izuzev naravno činjenica o stradanju Srba u 2. svetskom ratu. Ali se iz toga, osim zaključka da su Srbi tada bili žrtve, ništa više ne može zaključiti.

Jer ti Srbi koji su tada pobijeni nemaju nikakve veze sa „Srbima“ koji su masovno ubijali u devedesetima. (Ako je nekome tako lakše da razume, možemo to reći i pomoću analogije – Jevreji pobijeni u Holokaustu nemaju nikakve veze s izraelskom vojskom koja danas masovno satiru Palestince, iako se naredbodavci te vojske upinju na svaki način da ih upotrebe kao opravdanje.)

Narodi nisu homogeni kolektivi čak ni u jednom jedinom trenutku u vremenu, a pogotovo to nisu kada se posmatraju kroz vrjeme. Ali, evo, pustimo kolektive i narode, uzmimo tog jednog Vučevićevog „Srbina“ – ljudska bića ponaosob nisu jedna te ista kroz vrijeme, mjenjaju se i čine i dobre i loše stvari. Nepostojani su, kako god da ih gledamo, ponaosob ili kao članove kolektiva.

Jeste, to su banalne stvari. Svaki osnovac, da pustimo srednjoškolce, morao bi ih znati. Samo što ih ne zna, bar ne u Srbiji.

Jer u našim i osnovnim i srednjim školama, o Srbima se uči kao da su jedan jedini – Vučevićev ili Vučićev, svejedno – „Srbin“. I onda, kad Vučević valja gluposti o narodima, žrtvama i dželatima, njegove (ili Vučićeve, svejedno) reči klize u uho naučeno da bude prijemčivo za glupost.

Samo što to nije obična glupost. To je podla glupost. Jer, kad je upotrebio reč „dželat“ Vučević je morao znati da je jedno od značenja te reči – službeni izvršilac smrtne kazne. Pa bi se u tom jednom smislu Vučevićeve reči mogle razumeti i ovako – sve i da su dželati, „Srbi“ bi i tako samo bili takozvana „ruka pravde“.

Odakle Vučeviću reč „dželat“ u toj nesrećnoj njegovoj formulaciji o narodu, možemo samo spekulisati. Sva je prilika da nije čitao izvanredni esej Ivana Jankovića o – dželatima.

To jest, o jednom nesrećnom kandidatu za posao dželata. Da je čitao, video bi da ta reč nema nužno samo jedno – negativno značenje. (Koga zanima romantizacija posla dželata, neka baci pogled na esej.)

Moguće je pak da je prevod naslova Goldhagenove knjige „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ povukao Vučevića da upotrebi tu reč. Nećemo ovde ponovo trošiti reči o Goldhagenu i njegovim promašenim tvrdnjama o Nemcima kao „genocidnom narodu“.

Samo ćemo reći da i u tom smislu upotrebljena reč „dželat“ sasvim promašuje istinu.

Ali, baš tako, promašeno dakle, Vučić/Vučević hoće da putuje u Njujork i da brani „Srbe“ od Rezolucije o Srebrenici. Dotle dobacuje radikalska pamet: ko tebe Srebrenicom, ti njega Jasenovcem.

Izvor:pescanik.net

Komentari

Komentara: (0)

Novi komentar

Komentari objavljeni na portalu Kodex.me ne odražavaju stav uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja.

Zabranjeni su: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne prijetnje drugim korisnicima, autorima čanka i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za članak.

Takvi komentari će biti izbrisani čim budu primijećeni.