Niste pratili „svečanu akademiju“ svesrpskog jedinstva srpskih Srba u Novom Sadu 15. septembra 2024. godine? Ako ipak poželite da vidite snimak o njoj, budite prethodno sigurni da u taj poduhvat uđete praznog stomaka. Rizik traje 82 minuta. Potom, kao odjek, stići će vas rizik po mentalno zdravlje. On će dugo trajati. U Srbiji i preostalom „srpskom svetu“ trajaće, možda, ne kraće od gotovo 200 godina od kada je nastao model šumadijskog prava na sve Srbe sveta. Svi ostali Srbi su njihov podložni prirepak.

Zamislite novosadsku dvoranu Srpskog narodnog pozorišta. Ona je na sto metara od trga vojvođanskog srpskog nacionalnog borca i stradalnika za svejugoslovensko ujedinjenje Svetozara Miletića. On je istorijski gradonačelnik Novog Sada. Njemu se na „akademiji“ od 15. septembra ideolozi i popovi Velike Srbije nisu poklonili. Nijedan govornik nije pozdravio ni Novi Sad niti Vojvodinu. Niko nije uzviknuo - živela Vojvodina, ali su na pozornici klicali banjalučkoj „državi“ iz Bosne. A ako smo po „akademcima“ iz Novog Sada svi ravnopravni Srbi, onda je čudno da tamo nije razvijena ni zastava Vojvodine sa tri zvezde niti crnogorska zastava.

Zamislite sada kako u novosadskoj dvorani na svim mestima u grobnoj tišini sede odabrani uskličnici beogradskom režimu. Čekaju na komandu režisera predstave da skoče. Mnogi su uskličnici u uniformama. Odjedanput oni ustaju i nešto čekaju. U mrtvoj tišini ulaze beogradski podvižnici, državno-partijski i crkveni velikani velikosrpstva. Nema aplauza, neko je u režiji izgleda zaboravio da ga naredi. U ledenoj mirnoći se potom čeka na himne: na entitetsku svečanu pesmu Republike Srpske koja se od 2008. godine zove „Moja republika“, i na prilagođenu himnu Kraljevine Srbije sadašnjoj Republici Srbiji pod imenom „Bože pravde“. Uskličnici u gledalištu sa treniranom rutinom tapšu po njihovom intoniranju. Potom dalje ćute i čekaju na novu zapovijest.

A Vojvodina? Ona nema prava ni na himnu, ni na Ustav - oduzet joj je onaj iz 1974. godine, a novi nije smela napisati. Zastavu može da ima, ali ne sme da peva, mora da ćuti. I šta sad? Vojvodina bi trebalo da brani secesionizam Republike Srpske i njenu himnu, dok ona ne samo da nema himnu, već u njoj niko ne sme da zatraži ni referendum o otcepljenju od Beograda? I nije li samo pitanje časa kada će „akademci“ da krenu i na crnogorsku himnu „Oj, svijetla majska zoro“?

Organizatori „akademije“ najavljuju da će uskoro otvoriti i izložbu srpskih zastava. Ne, ne misle oni na zastave Crnogoraca, Bosanaca i napuštenih krajiških Srba iz Hrvatske. Ne misle ni na zastavu karlovačkog Srpskog vojvođstva iz 1848. godine koju nisu doneli na binu u Miletićevo pozorište iz novosadskog ili pančevačkog narodnog muzeja. Nisu je govornici ni pomenuli. A Vojvodina je stvorila ideju oslobodilačkog nacionalnog srpstva, ali ne pod dominacijom Beograda. Akademci su pokazali zastave na koje misle - to su jedino srbijanske zastave, posebno ratničke zastave srbijanske vojske i bajraci ustanika. Naših nema, jer nije kod nas ni bilo nijednog ustanka i uspeha od Banata do Lovćena i do graničarskog Korduna i Knina. Ne misle „akademci“ ni na partizanske zastave srpskih i crnogorskih krajeva u Jugoslaviji iz NOB-a. Te zastave nisu bile znamenja patriota već poremećene svesti uzaludnih boraca željnih bratstva i jedinstva.

POSTAVA NA BINI - GOVORNICI

Na novosadskoj bini nema nikakve scenografije i ukrasa. Na zidu pozadi stoje ekrani za objavljivanje slika. A na levoj strani bine stoje, svih 82 minuta nepomično u vojničkom stroju, tri žene, one su teatralni konferasijei, one su karijatide ceremonije. Svaka nosi haljinu u jednoj od tri boje zastave Srbije. Najavljuju zakletnike i pevače. Odličan uniformisani orkestar i hor po imenu srbijanskog kompozitora „Marša na Drinu“ Stanislava Biničkog izvodi u pozadini himne - sa jednom novošću koja nam se dopala. Orkestar je pre himne „Bože pravde“ izveo disciplinski akord po ugledu na sovjetsku i tekuću rusku himnu.Taj akord istovremeno daje horu i tonalitet. 

Izvor:Analitika