Većina boca za vodu koje su za jednokratnu upotrebu napravljena je od polikarbonatne plastike, savitljivog i prozirnog materijala. Većina tih boca se proizvodi korišćenjem hemijskog jedinjenja koje se naziva polietilen tereftalat ili PET. 

Boce napravljene od PET-a dugo se smatraju sigurnom alternativom u odnosu na sličan materijal koji sadrži bisfenol A, za koji je dokazano da može imati posledice za zdravlje i da utiče na srčane probleme, razvoj kancera, hormonske poremećaje...

Ali novija istraživanja pokazuju i da alternative bez bisfenola A, ipak nisu tako sigurne.

Problem je što određena hemijska jedinjenja iz plastične boce prelaze u tečnost kojom flaše punimo. Iako plastične boce možemo dobro i temeljno da operemo, problem sa mikroplastikom je sledeća prepreka za višestruko korišćenje plastične ambalaže.

Naučnici sa Državnog univerziteta u Njujorku, testirali su 259 posuda sa flaširanom vodom i pronašli sitne komade plastike u 93 odsto njih. Naučno mišljenje o „konzumiranju“ sitne plastike je, međutim, podijeljeno. Dok neki stručnjaci u tome vide mogući problem, drugi smatraju da mikroplastika ne predstavlja opasnost za organizam koji je „savršeno u stanju da se na svoj način izbori sa mikroplastikom“.

Čak je i Svjetska zdravstvena organizacija kategorisala rizik od unošenja mikroplastike u organizam kao „nizak“, iako navodi da je za krajnji zaključak potrebno još istraživanja.

Jedna stvar koja je sigurna, bez obzira na vrstu plastike, jeste ta  da će tečnost kojom punimo već upotrebljavane plastične boce, sadržati više jedinjenja i čestica mikroplastike ako boca ima više nabora i „reljefni“ dizajn. Takođe, svakodnevno pranje plastičnih flaša, dovodi do dodatnog habanja i povećava mogućnost da se po tim mikropukotinama skrivaju i talože razna neželjena jedinjenja i bakterije.

Zaključak koji i sami možemo da izvedemo, a na koji upućuju i stručnjaci je taj, da su sigurnija alternativa plastičnoj ambalaži svakako – metalna i staklena.

RTS